Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za korporativne komunikacije

Već su lagano krenule letnje ferije. Deca su završila sa školom, a i troše se dani prošlogodišnjeg odmora. Kada prođete gradom, sve je manje gužve, a sve je više osunčanih ramena i haljina na bretele. Dok razmišljate gde ćete da idete da se sunčate i kupate i koju literaturu ćete da ponesete na plažu, malo da se bavimo i temama koje zvuče lako, ali baš i nisu tako lake: pogled iz tuđih cipela i primanje kritike. Ovo može da se odnosi na sve i na razne životne situacije, ne samo na profesionalni život i ljude iz komunikacija. Utisak je da je nekima ego malo veći zbog prirode posla, pa smo skloniji da ove dve pojave malo više relativizujemo. Ni druge profesije nisu izuzete iz ovoga – samo su mi ovi primeri bliski.

Razumevanje tuđih potreba čini se da je jedan od osnovnih postulata struke kojom se bavimo, ali i deo svakodnevnih međuljudskih odnosa. Posle toga kreira se proizvod, pa se prave oglasi, a onda kupac to dođe i kupi. To je jedna od teorija. Na osnovu istraživanja koje smo uradili, mi kreiramo poruke za naše potrošače kako bismo izazvali reakciju na nadražaj koji smo poslali njihovim mozgovima. Sledi konverzija u vidu kupovine ili neke željene radnje. Te osnove smo savladali dosta davno i svakodnevno ih primenjujemo.

Čudno je onda kako i zašto to teorijsko znanje ne koristimo i u svakodnevnom životu, u odnosima sa drugim primercima naše vrste. Zašto ne sledimo korake koji su nam poznati? Očekujemo da nam neko drugi bude na raspolaganju i bespogovorno udovolji našim zahtevima, iako se nismo zapitali šta bi bilo kad bismo zamenili mesta. Kako ja mogu da znam da je mojoj majci crkla sijalica i da je treba promeniti, sem da sam slučajno došao kod nje uveče i da je ona probala da upali svetlo ili da mi je saopštila da joj je crkla sijalica i da me zamoli da je zamenim, ako mogu! Mogla je uredno da se naljuti na mene što se sâm nisam setio i ponudio da sijalicu zamenim.

Igramo se očekivanjima i podrazumevamo da je neko tu za nas uvek, bez prethodnog promišljanja da li smo i mi spremni da pomognemo drugoj osobi – uvek.

A kako jednom neko reče, očekivanja su majka svih zajeba. Kada bi se kampanje postavljale na osnovu ubeđenja da će nekome nešto da se svidi, lageri brojnih proizvoda bi bili veliki.

Isto tako, skloni smo da objašnjavamo ljudima stvari za koje baš nismo sigurni kako funkcionišu, samo ako smo dovoljno drčni, glasni, imamo stav i samopouzdanje da sve to izgovorimo u jednom dahu. Pri tome, ne razmišljamo o reakciji sa druge strane. Uz to, spremni smo da ostale, koji imaju suprotno ili različito mišljenje, diskvalifikujemo jer oni „nemaju pojma” (ili zbog nekog sličnog izgovora koji smatramo objektivnim).

Hajde sad da znanje koje imamo pretočimo u praksu i da jednostavno rešimo problem koji imamo. Pitajmo ljude kako su i slušajmo šta imaju da nam kažu. Pitajmo ljude da li mogu da nam izađu u susret, a ne namećimo im svoj plan. Eto nam istraživanja koje će nam dati uvide šta se dešava u životu našeg bližnjeg i pri tome ćemo saznati i koje su mu potrebe kako bismo prestali da se igramo očekivanjima i kako ne bismo napravili kurcšlus na nekom sledećem porodičnom okupljanju. Onda ostaju politika i fudbal kao potencijalne mine za svađu gostiju oko slavskog stola. Teško je, ali ne bi bilo loše da probamo da, s vremena na vreme, sprovedemo tako neko prljavo istraživanje na pojedinačnim uzorcima čisto da vidimo šta će da se desi.

Tuđe cipele

Druga pojava u prirodi koja nas karakteriše kao narod, a i kao profesionalce u industriji koja se bavi tržišnim komunikacijama, jeste to čuveno primanje komentara, povratne reakcije ili konstruktivne kritike. Tih situacija je na dnevnom nivou neverovatno mnogo. Zašto nam trubi onaj u saobraćaju? – On je budala. To što nismo videli znak „stop”, to nema veze. Na sastanku mi je kolega rekao da unapredim ideje na slajdovima 3 i 4, dajući mi svoje konstruktivno mišljenje. Šta sad taj ludak hoće, da mi zabada nož u leđa pred šefom?! Potencijalni klijent je na piču prokomentarisao ideje koje je predložila naša agencija. Ona mora da je neka neznalica, juče je počela da se bavi ovim poslom. Da ne idemo dalje u primere – ima ih previše. I posle toga kreće nekoliko scenarija: pasivna agresija, omalovažavanje, diskvalifikovanje… Da se ne lažemo, svi upadamo u te zamke i svi ponekad imamo takve komentare. Pitanje je samo gde je granica i kada počinjemo da razmišljamo da možda to što nam neko govori ima nekog smisla i da treba da sačekamo i da do kraja saslušamo. Iako reagujemo „na prvu loptu”, hajde da razmislimo kad dođemo kući i da otvorimo mogućnost da nismo najpametniji i da uvažimo drugačije mišljenje.

U krajnjem slučaju, možete da pribegnete štosu i da odredite sebi osobe do čijeg mišljenja vam je stalo i da se njima obratite kada su vam bitne stvari u pitanju. Ostale saslušajte i čujte šta imaju da kažu – možda nisu svi dokoni popovi koji bi baš vas da kinje jer nemaju goveda da krste. Na kraju, tu veliku ideju koju imate, možda, dodatno izbrusite u razgovoru sa nekim. Nije bitno koliko ko ima godina iskustva, prosto vam daje drugačiji uvid u situaciju u kojoj se nalazite.

Teško je primenjivati sve ovo svakoga dana. Ali možete da vežbate. Ako uvedete jednu novu naviku, možda će ona izbaciti neku staru koja nije bila dobra. Možda tako i postanete bolji šef, pa vas članovi vašeg tima više poštuju, jer uvažavate njihovo mišljenje i stajete iza njihovih ideja u koje oni čvrsto veruju. Onda će doći i priznanja i nagrade da vam nahrane ego na neki drugi način.

Ovaj tekst je inspirisan situacijom u jednoj radnji sa garderobom. Majka je urlala na sina, koji ima desetak godina, od koga je, naime, očekivala da bespogovorno stoji u redu i čeka dok ona „baci pogled” još malo po radnji. Rekla mu je samo: „Stani tu!” i otišla dalje. Dodatak na priču jeste da je dete imalo i psa sa sobom.

Došao je momenat da opet brinete o tome zašto je vaš mali dobio trojku iz biologije ili zašto nema šećera, a o ovome što ovaj drobi porazmislite dok plivate na nekom jezeru ili moru ovog leta.