Umetnost samoupravljanja (self-managementa) odnosi se na sposobnost efikasnog i proaktivnog preuzimanja kontrole nad sopstvenim životom, postupcima i emocijama. Uključuje donošenje svesnih odluka i razvoj veština organizacije, prioriteta i balansiranja različitih aspekata života, kao što su posao, odnosi, zdravlje i lični rast. Samoupravljanje je ključni aspekt ličnog razvoja i postizanja uspeha kako u ličnim tako i u profesionalnim poduhvatima. Emocionalna inteligencija, upravljanje vremenom i stresom, odgovornost, neprekidno učenje, postavljanje granica, postavljanje ciljeva – neki su od ključnih elemenata koji definišu umetnost samoupravljanja.

Razvoj samoupravljanja može biti izazovan jer zahteva promene u načinu razmišljanja i ponašanja. Zato ne čudi da se često susrećemo sa sledećim floskulama: „Ja radim na sebi” i „Dosta sam radio na sebi prethodnih godina, pa hoću malo da se odmorim od toga”. A kako, u stvari, mogu da radim na sebi? U nastavku izlažem nekoliko stavki koje mogu biti zanimljivo kreativno štivo tokom narednog letnjeg perioda.

Razvoj emocionalne inteligencije

Emocionalna inteligencija se sastoji od više komponenata koje obuhvataju sposobnosti prepoznavanja i razumevanja emocija kod sebe i drugih, kao i upravljanja njima. Jedna od tih ključnih komponenata emocionalne inteligencije jeste samoupravljanje. Samoupravljanje obuhvata sposobnost osobe da prepozna i efikasno upravlja svojim emocijama, impulsima i stresom u raznim situacijama. Tri ključne komponente emocionalne inteligencije u vezi sa samoupravljanjem jesu autorefleksija (pre svega, kao spremnost, a nakon toga, i kao sposobnost da razumem sebe, što je preduslov za razumevanje drugih), samokontrola (kako u ponašanju i ishitrenim impulsima tako i u prebrzom donošenju odluka), kao i motivacija. I u razmatranju aspekata emocionalne inteligencije često se postavlja pitanje da li se emocionalna inteligencija može naučiti i unaprediti. Istraživanja su pokazala da emocionalna inteligencija nije isključivo urođena osobina, već je sposobnost koja se može razvijati i poboljšavati tokom vremena. Ovaj proces zahteva svesnost o sopstvenim emocijama i aktivno učenje veština, a u narednom tekstu navešćemo neke od njih za unapređivanje emocionalne inteligencije.

• Dizanje svesnosti o emocijama. Radite na prepoznavanju i razumevanju svojih emocija. Pitanja poput „Kako se osećam sada?” ili „Zašto osećam ovo što osećam?” pomoći će vam da razvijete veću svesnost o sopstvenim emocijama.
• Vežbanje samokontrole. Radite na kontroli i upravljanju svojim impulsima. Procenite kroz vežbu koje su tehnike – poput dubokog disanja, meditacije, vežbi opuštanja – delotvorne kako biste u bilo kojim izazovnim situacijama zadržali stanje unutrašnjeg mira.
• Razvijajte empatiju. Pokušajte razumeti emocije i perspektive drugih ljudi. Postavljanje pitanja, aktivno slušanje i saosećanje ključni su elementi razvijanja empatije.
• Učite iz socijalnih interakcija. Posmatrajte kako drugi ljudi reaguju na različite situacije i emocije. Učenje iz njihovog ponašanja može vam pomoći da bolje razumete kako emocije utiču na međuljudske odnose.
• Razvijajte pozitivan stav. Radite na promeni negativnih misli i prepoznavanju pozitivnih aspekata u svakodnevnim situacijama.
• Praktikujte veštine komunikacije.

• Naučite kako jasno i konstruktivno izražavati svoje emocije drugima, ali i kako pažljivo slušati njihove emocije.

Razvoj karakternih osobina

Još su grčki filozofi imali bogatu tradiciju razmišljanja o ljudskim osobinama i vrlinama koje su smatrali ključnim za moralno delovanje i postizanje „eudaimonije”, što je grčki koncept sreće i blagostanja. Aristotel je, na primer, pridavao važnost uravnoteženom razvoju ljudskih potencijala. Smatrao je da se vrline nalaze na sredini između dveju krajnosti. Na primer, po Aristotelu, hrabrost se nalazi između kukavičluka i neopreznosti. Prema njemu, najvažnije vrline su hrabrost, umerenost, pravednost i mudrost.

Prema antropozofiji, filozofiji razvijenoj od strane austrijskog filozofa Rudolfa Štajnera (a koja je kao filozofija inkorporirana u kredo nekih evropskih kompanija, poput dm-a i Welede), postoji poseban naglasak na duhovnom razvoju i razumevanju čovekove povezanosti s univerzalnom dušom i duhom. U skladu s tim, antropozofija prepoznaje 12 ključnih ljudskih osobina i vrlina koje se smatraju važnim za duhovni razvoj i postizanje punog potencijala kao pojedinca, i to: predanost, balans, istrajnost, nesebičnost, saosećajnost, ljubaznost, zadovoljstvo, strpljivost, kontrola misli, hrabrost, diskrecija i velikodušnost. Za svaku od osobina preporučuje se da se vežba u kontinuitetu četiri nedelje godišnje i da se u tom periodu posveti samo radu na jednoj konkretnoj vrlini.

Sa ovom tehnikom sam se susreo u jednoj međunarodnoj radnoj grupi posvećenoj change managementu kompanije. I prirodno mi se nametnulo pitanje: Kako da vežbam i radim na unapređivanju neke osobine/vrline? Dobio sam zadatak da vežbam zadovoljstvo. Kako se vežba zadovoljstvo? Gugl mi u tom trenutku nije previše pomogao i davao je stereotipne tabloidne odgovore. Na kraju sam došao do sledećeg obrasca vežbanja rada na vrlinama:

1. Analiza dana: U kojim situacijama sam u toku dana bio zadovoljan? Da li sam u svim tim situacijama ispoljio zadovoljstvo i na koji način? Da li u nekim situacijama nisam ispoljio zadovoljstvo i zašto?
2. Autorefleksija: Na bazi analize dana, šta sam mogao drugačije da uradim? Da li bi drugačije ispoljavanje zadovoljstva dovelo do toga da se moje okruženje i ja osećamo bolje? Šta ću drugačije uraditi u narednim danima kada ispoljavam zadovoljstvo?
3. Primena rezultata autorefleksije na naredni dan.

Posle četiri nedelje, određeni postupci u ispoljavanju zadovoljstva postali su moja nova navika. Da li sam time zauvek završio sa ovom temom i doveo ovu vrlinu do savršenstva? Naravno da nisam. Ostavio sam dalje bavljenje ovom vrlinom u onom životnom trenutku kad prepoznam da je potrebno dalje „brušenje”.

Razvoj životnih navika

Pre nekoliko godina, na jednoj od završnih sesija koučinga, kao domaći zadatak dobio sam da pročitam knjigu Maršala Goldsmita, „Ono što vas je dovelo ovde neće vas odvesti tamo”. U knjizi je glavni fokus stavljen na 20 najčešćih životno-poslovnih navika koje mogu da izazivaju međuljudske probleme. Zadatak u knjizi je da se prepozna (bar) jedna od navedenih navika i da se na njoj sistematizovano radi. Zasukah rukave i, posle nekoliko dana čitanja i razmišljanja, dođoh do „svetog spiska” 20 potencijalnih navika koje se moraju unapređivati i menjati u životu. I bez problema sam se prepoznao u jednoj od njih: pridavanje suviše važnosti – neodoljiv poriv da iznesemo svoje mišljenje tokom svake rasprave. Ovu vrstu transakcione mane dalje sam transparentno obradio sa nekoliko koleginica i kolega raznih hijerarhijskih nivoa u kompaniji i dobio veoma iskrenu i sadržajnu povratnu informaciju na temu kako me vide u svetlu ove mane, koju sam istakao da želim da menjam. Na osnovu tih informacija, kreirao sam, u skladu sa uputstvom u knjizi, biznis plan rada na ovoj mani i kako da je neutrališem na najbolji mogući način.

I da razbijemo jedan mit: ne, ne mogu da radim istovremeno na sebi u 10 aspekata. Odaberite stavku za koju smatrate da vam je u ovom trenutku važna za vaš razvoj samoupravljanja i posvetite se vežbanju te stavke najmanje četiri nedelje, kako bi to na čemu radite postalo vaša navika. I ponekad napravite pauzu u vežbanju. Ipak, na kraju godine je sjajna stvar da obradujete sebe nekolikim stavkama koje ste unapredili u svom karakteru, svojim navikama i svom životu.

Umetnost samoupravljanja je kontinuirani put samootkrivanja i unapređenja. Zahteva vežbu, strpljenje i volju da se uči iz uspeha, ali i iz neuspeha. Kroz ovladavanje umetnošću samoupravljanja pojedinci mogu poboljšati produktivnost, sreću i ukupan kvalitet života. Umetnost samoupravljanja je tako još jedan hrabar i mudar pogled u budućnost.