Tako mlad, a tako lider
Piše: Stefan Tošović, Glavni i odgovorni urednik BIZLife magazina
Moglo bi se reći da sam doživeo neku vrstu subjektivnog uspinjanja sa deset godina, kada sam postao državni prvak u tradicionalnom karateu, u Savezu Ilije Jorge. Pre nego što sam bio sposoban da samom sebi razjasnim osnovne stvari u životu, državne, a onda i kontinentalne medalje oko mršavog vrata – nadahnule su me svime što je od dobrih sportskih dela moglo da dopre do srca. Osnažile su me kao vazduhom koji iz pogodnog boravišta donosi dobro zdravlje.
Neobrađeno dete, kakvo sam tada po svim merilima fizike, hemije i psihologije bio, vrlo lako poleti. „Dok je mlad, svako veruje da je svet počeo da postoji tek kada se on rodio i da sve, zapravo, postoji samo njega radi”, zapisuje Gete, poznat i po nagoveštaju tajne modernog društva, gde sunarodnicima nije propustio priliku da „šapne”: „Samo imajte odvažnosti da se predate utiscima. Dozvolite sebi osećaj oduševljenja, ganuća, uzdignuća, čak i upućenosti i nadahnutosti za nešto veliko.”
Na sreću – a s ove tačke gledišta, nepokolebljivo sam uveren da to jeste bilo na moju veliku sreću – karate nije samo sport, nego je veština, tradicionalna japanska veština sa kodeksom poniznosti. Odmah po osvajanju medalja, nevažno kog su sjaja bile, već sutra, s radošću sam bio u sali uz sen-seija. Ne galameći o uspehu, u uštirkanom kimonu na kom je tik uz srce bio zašiven grb Karate kluba „Mijamoto Musaši”. Snaga dolazi iz mirovanja. „Da je ćutanje snaga a pričljivost slabost, vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju”, Ivo Andrić.
Čuveni borac i jedini neporaženi samuraj Mijamoto Musaši napisao je „Knjigu pet prstenova”, koju su američki biznismeni prihvatili kao klasično delo strategije poslovanja, namenjeno liderima svih profesija, jer se njen sadržaj tiče procesa razumevanja borbe i sukoba kakvi se nalaze u pozadini svih ljudskih odnosa. Može li se u ovome naći nagoveštaj pretpostavke da sam, prolazeći suštinu i pozadinu karatea, opet nesvesno, stekao sve preduslove da budem lider?
Ne bih rekao. Ali bih rekao da mi je karate, kao veština ovenčana činjenicom da svako telo ima svoju senku isto koliko i svaka duša ima svoju sumnju, kao najbolji prijatelj pomogao u borbi koja nije fizička, gde se ne razmenjuju fizički udarci sa protivnikom. To je borba za pravi život – nešto što vredi truda, radi čega vredi živeti i što daleko iza sebe ostavlja novac. Ona je sasvim suprotna od života koji se upražnjava kao krvoločna borba za moć, jer je moć ta koja kvari.
Borba za pravi život, a taj je izraz među prvima koristio Rembo, kao pravi pesnik mladosti, dešava se naspram predrasuda, uvreženih ideja, slepog pokoravanja, neopravdanih običaja, neograničenog nadmetanja. Pravi život nije uvek prisutan, ali nikada nije ni potpuno odsutan.
Izvor: BIZLife Magazin
Foto: Nebojša Babić
