Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za korporativne komunikacije

Stara priča iz korpusa komunikacija: laganje se vrati kao bumerang.

Leto je, kažu, za lagane teme i možemo da se opustimo malo, možda baš na nekoj plaži i da čitamo lakšu literaturu. Nećemo otići u krajnost da lagana tema bude kao da je iz „Ljubavnog vikend romana”, ako se još neko seća te edicije. Tekst u prošlom broju, na koji je bilo izuzetno pozitivnih reakcija, bio je o tome kako da vodimo računa o sebi i drugima, kako da se odnosimo prema komentarima i potrebama, svojim i tuđim. Sve to možemo da podvedemo pod „meke” veštine, iliti soft skills, što bi rekli na engleskom govornom području. One nekako ispadnu najtvrđe kad treba da ih primenimo u svom poslovnom, a i privatnom životu. Zašto ne bismo nastavili da pričamo o tome, jer utisak je da brojni menadžeri to prate stidljivo, više sa strane, i primene ponešto kad im se baš svidi neka ideja? Hajde da probamo da damo onda još koju praktičnu ideju!

Možda smo negde usput zaboravili da smo ljudi, da svi imamo neke misli i potrebe koje se ne odnose na posao, a koje su, svakako, važnije od posla. Možda treba više da budemo ljudi i da međusobno imamo više empatije, ne samo da vodimo računa o zadacima i ciljevima, već i o tome da je posao, ipak, samo trećina našeg dana, a da one druge dve trećine treba da imaju prioritet.

Često čujemo i pročitamo u izjavama top menadžera da vode računa o potrebama zaposlenih, klijenata, korisnika usluga itd., te da su ljudi na prvom mestu i da će učiniti sve da imaju zadovoljne zaposlene. Onda se, posle nekog vremena, desi da se zaposleni požali na svojim društvenim mrežama kako to baš i nije tako. Tada kreće vežbanje krizne komunikacije, zvanje medija i plasiranje pozitivnih priča. Stara priča iz korpusa komunikacija da se laganje vrati kao bumerang.

Vežbajte razumevanje, dobrotu i empatiju tokom ferija, a onda, kad se vratite na poslove u septembru, kada krene mašina da melje i da se jure rezultati pred kraj godine, setite se da može i drugačije i probajte da primenite to što ste vežbali

Koliko ovakav sistem kakav je – a možemo da ga okarakterišemo kao agresivni kapitalizam, kome je uglavnom stalo do profita – dozvoljava da se sa ljudskošću odnosimo prema zaposlenima, dobavljačima, podizvođačima itd.?

Izuzetak postoji, izgleda, i patentirali su ga u Ujedinjenom Kraljevstvu pre nekoliko godina. Zove se kindness economy ili, da ga prevedem na lokalne jezike, ekonomija ljubaznosti. Definicija kaže: „Ekonomiju ljubaznosti čine preduzeća i korporacije brinući o svim zainteresovanim stranama, a ne samo o akcionarima.” Koliko bi jednostavnije bilo timovima koji se bave komunikacijama kada bi se kompanije ponašale na taj način? Mnogo, da ne okolišam sa odgovorom. Druga stvar mi se tu nameće kao misao: Da li ovo možda liči na neki sistem iz koga smo svi zajedno pobegli jer smo hteli da idemo u razvijeni kapitalizam kada je pao Berlinski zid? Verovatno. Ne idealizujem socijalizam – i on je imao velikih mana, što se istorijski pokazalo. Sa druge strane, vodio je računa o ljudima i tada su svi bili ljubazniji jedni prema drugima. Izgleda više pod moranjem nego dobrovoljno, ali utisak je da se vodilo više računa o tome da ljudi budu srećniji. Bilo je raznih benefita koje sada pominju tvorci ekonomije ljubaznosti kao nešto što bi bila posledica usvajanja tog modela ponašanja. Najvažnije u ovoj priči jeste promeniti način razmišljanja top menadžera i uvesti novu korporativnu kulturu.

Ekonomija ljubaznosti

Milenijalci su mnogo toga promenili kada su, kao generacija, stupili na scenu. Počeli su više da vode računa o svrsi nekog brenda nego o tome koliko je lepa reklama koju plasira taj isti brend. Tako je i ova promena sistema krenula od milenijalaca, koji hoće da više vremena provode sa porodicom i prijateljima, koji hoće zdravije poslovno okruženje i koji hoće da budu adekvatno plaćeni za posao koji rade. Joga na poslu, „Fitpass” i „veseli petak” nisu više dovoljni. Korona je promenila sistem tako da je pokazala da rad od kuće nije više benefit koji kompanije nude. Ono što je nova mantra koju ova generacija želi jeste ljubaznost i empatija na svim nivoima. Biti ljubazan prema drugome znači biti empatičan i imati razumevanja za probleme nekoga ko je prekoputa nas. Opet ona priča da moramo da se čujemo i razumemo, a ne da budemo agresivni i skačemo jedni na druge ako nam se nešto ne sviđa a dolazi od druge osobe.

Lideri kompanija moraju da omoguće da se taj način poslovanja primenjuje, a kasnije transformišu korporativnu kulturu tako da ne stavljaju ciljeve i zadatke – da ne kažem „štap i šargarepu” – u prvi plan. Samim tim, ljudi će biti zadovoljniji kada dolaze svako jutro da provedu svojih najmanje osam sati u toj nekoj kompaniji i neće sa grčem u stomaku počinjati posao, već će napraviti duži korak iz lifta ka vratima kancelarije kako bi što bolje doprineli organizaciji. Takvi ljudi, bez obzira na to šta im neko drugi nudi, neće odlaziti od poslodavca i lidera koji ih razume i poštuje, a pritom i redovno i korektno plaća.

Evo nečeg što ovaj tekst može praktično da proizvede. Vežbajte razumevanje, dobrotu i empatiju tokom ferija, a onda, kad se vratite na poslove u septembru, kada krene mašina da melje i da se jure rezultati pred kraj godine, setite se da može i drugačije i probajte da primenite to što ste vežbali. Možete da podelite primere dobre prakse. Posebno će se vaš tim komunikacija oduševiti, jer će imati konkretne pozitivne priče o kojima može da govori. Uživajte u odmoru i punjenju baterija sa porodicom i prijateljima!