Živite kao VIKINZI: Ovo su lekcije ratnika za svakodnevan život
Fascinacija vikinškim ratnicima usredsređena je na to koliko su visceralno živeli: brutalni, ali duboko duhovni, u stalnom plesu sa bogovima, smrću i svojim sudbinama.
Devojke koje su gledale seriju Vikinzi, mahom su imale komentar: Ovo su muškraci. Da li su u pravu?
Deo vikinške muškosti sigurno leži u tome da su s lakoćom prihvatili neizbežnu nelagodnost teškog života. Bili su teži od života, čini se. Sigurno je da bi nam se smajli kako skrolujemo na pametnim telefonima, u dugačkim majicama i pišemo ove tekstove.
S druge strane, nama je verovatno znatno lakše jer ne moramo da sečemo glave Saksonaca samo da bismo stavili hranu na sto. Ipak, prestali smo da ispitujemo koje su nam granice, a to je važno za stasavanje. Šta možemo da podnesemo, koje su nam odgovornosti?
Lako je pobeći
Izbegavamo da govorimo o teškim temama. To prosto nije kul. Tim izbegavanjem samo kooperiramo u nelagodi. Bežanje nas udaljava od istine. A istina nije bila potrebna samo vikinzima. I nama je.
Lako je pobeći, tu je TV, pivo, pornografija ili trava. Tu je mnogo toga, a činjenicom da mrzi svoj posao ili vezu ali mu oni pružaju sigurnu zonu, muškarac samo doliva ulje na vatru. Melje svoj život u puter od kikirikija i ne supeva da nađe ono zbog čega će se osećati zaista živim. Tada ceo njegov život pati.
U drevnim kulturama bile su prisutne inicijacije koje su mlade dečake uvodile u svet muškosti. Tek nakon nekog obreda, oni bi mogli biti priznati kao odrasli. To je uključivalo ritualne nalagode: borbu u areni, ožiljke, tetovaže, post, izolaciju…
Ovo nije služilo tome da dečaci budu povređeni i osakaćeni, već je motiv bio u tome da mladići osete kako bi njihov život izgledao da su odrasle osobe. Ramišljalo se na sledeći način: Muškost je neprijatna. Evo kako to izgleda.
Vikinzi i upražnjavanje nelagodnosti
Pošto ove inicijacije ne postoje u modernom svetu, skloni smo tome da u svojoj zoni udobnog ostanemo veoma dugo. Ako imamo izbor, retko kada biramo onaj rizičan.
Umesto da svoju kreativnu ideju predložimo na prvom viđanju, šaljemo pasivan imejl nekoliko dana kasnije. Umesto da priđemo devojci koja nam se dopada, odlazimo u stan i pokušavamo da je nađemo na društvenim mrežama. I takvi postupci se množe. Poricanja naših unutrašnjih poriva se sabiraju. Na kraju gubimo osećaj za život.
Jedan od načina da se olakša odnos sa nelagodnošću je da se redovno praktikuje. Počnite sa malim nelagodnostima. Neko bira tuširanje hladnom vodom tokom zime. To će biti jedan od dokaza da možete izdržati nešto teško. Zbog ovih stvari se dešava ekspanzija ultramaratona.
Kako su granice neprijatnosti za svakog od nas drugačije, tako su i pristupi. Nekome je već dovoljno nelagodno da pita terapeuta ili trenera za savet. I ako preko toga uspešno pređe, uradio je nešto, nije da nije.
Gde je granica i kako da je preskočim?
Prvo pitajte sebe koja vam je granica. A sledeće pitanje neka bude: kako da je preskočim? Glava vam može biti ispunjena slikama vikinške slave.
Toni Parsons je pisao o tome zašto bi muškarac trebalo da ide na boks. Sparing vam neće plaćati račune niti pomoći u tome da izlečite bolesno dete, ali će biti itekako značajan u tome da očvrsnete. Kada dobijete udarac I shvatite da niste od stakla, mnogo manje strašno biće to što vam je direktor uručio otkaz.
Iako vas je pretukao, poželećete da zagrlite svog sparing partnera. Pomogao vam je u tome da pređete granicu lične moći. Pogurao vas je. I kao što su to Vikinzi dobro znali, to je trenutak u kom život počinje da bude zanimljiv (a možda i pomalo duhovan).
Izvor: BIZLife/Stefan Tošović
Foto: Screenshot
