„U ratu te niko ne pita da li ti se ide, tako je i u glumi“: Glumac Jovo Maksić za BIZLife

Uspostavljanje distance je bilo veoma bitno za glumca, jer nije igrao sebe. U ratni film je utkano čak 250.000 priča ljudi iz izbegličkih kolona, koji su ih slali Maksiću i reditelju Milošu Radunoviću.

Kako su se ljudi koji su preživeli „Oluju” osećali povodom filma, ali i kolika je odgovornost prihvatiti glavnu rolu u ostvarenju koje podseća na zlodela i žrtve, za BIZLife otkriva Jovo Maksić.

• Šta vas je podstaklo da prihvatite glavnu ulogu u filmu „Oluja”?

‒ Čudan splet okolnosti. Neka vrsta lične moralne odgovornosti bila je da učestvujem u tome. Nije mi bilo bitno da li će biti glavna uloga. Imao sam želju da ostavim neki trag u vezi s tim. Zahvalan sam što sam pozvan prvi. Osećam se počastvovanim i osećam veliku odgovornost, pogotovo što je reč o tematici koja nije obrađena, a to je egzodus koji se desio na pragu 21. veka, što nama izgleda nemoguće. Međutim, pogledajte.

Zamislite kako je bilo ljudima u ratu. „Meni se ne ide.” Niko te ne pita. Tako i u glumi.

• Kakve izazove i prednosti pruža glumački posao?

‒ Imam neke privilegije koje ostali obični smrtnici nemaju. Mogu istovremeno da igram nekog normalnog, dobrog i poštenog čoveka, ali i zločinca, a da ne odgovaram.

• U kojim ulogama i žanrovima se najbolje snalazite?

‒ Najviše volim dramu. Moram nešto da čeprkam po sebi. Neki kažu da sam dobar u komediji, ali sebe ne vidim u njoj. Imam veći strah od komedije.

Drama me privlači. Ona nije samo tragedija. U drami imate ceo život, i komične i tragične momente. Drama sadrži sve žanrove.

• Da li je priprema za glavnu rolu u ostvarenju „Oluja” bila zahtevna?

‒ Morali smo u kratkom vremenskom roku da počnemo da snimamo, zato što smo vezani za jedan period, avgust. U planu su bile malo duže pripreme, a onda su shvatili da ne znaju kada ćemo da završimo. Povrh svega, bila je korona. Mnoge stvari su uticale i činile da mi to nikako ne završimo. Uspeli smo i da snimimo, što je veliki poduhvat.

• Kako ocenjujete glumu mlađih kolega, na primer, malog Petra, koji je Ilijin sin u ratnom filmu?

‒ Petar je divan. Iza sebe je imao Petra Kralja. Verovatno će još nešto da snima. Mislim da je svetla budućnost pred njim. Ali profesionalnost koju je on imao ovde, u svojoj drugoj ulozi – ili trećoj, ne znam tačno – stvarno je za divljenje. To je jedno lepo vaspitano dete. Vidim ga kao budućeg Slavka Štimca. Podseća likom na njega, ali i energijom.

• Koje scene su bile najteže za igranje?

‒ Sve. Svaka scena. Te koje traže neku emociju – za njih treba malo više pripreme. Nema tu ništa specijalno, treba mi veći mir, tišina i da se osamim. Odgovornost je ista. Možda sam lakše snimio emotivne scene od nekih koje svako može da odigra.

• Mislite li da na lakoću snimanja potresnih scena ima uticaj to što je „Oluja” deo vaše životne priče?

‒ Naravno da ima uticaja to što sam bio deo te priče. Pokušavate da se distancirate jer ne igrate sebe. To nije moja priča, ali je priča nekog iz mog okruženja. Naravno da se dotakne i mene samog. Šta god da radim, pokušavam da pronađem to u nečemu što sam proživeo. Ovo je mnogo ličnije nego nešto drugo samo u tom segmentu.

• Koliko emocija ste uložili u tumačenje Ilije?

‒ I u drugim projektima sam isto davao sebe. Ne možete na pola gasa, već skroz. Reditelj je taj koji će da kaže gde da ga smanjim.

Kada radite nešto što volite, onda ne osećate teret. To je kao da uzmete džak od 50 kg. Ja ne osećam da je toliko težak. Možda osećam uveče ili sad. Prošlo je sve, nemoćan sam i ne mogu više ništa da ispravim.

Nalazim se u ovoj okolnosti da dajem intervjue, što nije moja prirodna situacija.

• Nakon vesti da će biti snimljen film „Oluja”, po istinitom događaju iz 1995. godine, jeste li dobili pozive od ljudi koji su bili protagonisti?

‒ Dobijao sam pozive i dok smo radili. Vrlo je teško i meni je žao. Imate 250.000 priča. Ko će da ih ispriča? Slali su i Milošu i meni. Ja sam prosleđivao produkciji neke imejlove da se njima jave, jer sam ja protagonista i glumac. Ne mogu da utičem ni na dramaturgiju toliko direktno, ali mogu indirektno u toku scene. Ljudi su se masovno javljali, bilo im je drago da ih se neko seća. Osećaju da su zaboravljeni. Sete ih se samo na taj dan kada treba neki politički poen da se pokupi. Posle toga: „Ćao, briši, ko te šljivi!” To je tako, ali sami smo krivi. Nije samo politička konotacija. Ovo je tema koja to ne sme da dozvoli. 

Izvor: BIZLife Magazin/Ivana Jaćimovski

Foto: BIZLife Magazin