Ekološko i društveno na(d)metanje
Piše: Mirjana Lazić, menadžer u Egzakta Advisory
Volim očuvanu prirodu, miris čistog vazduha, „paperless“ trendove, volim sredine u kojima se poštuje različitost, srećna sam što postoje inicijative zahvaljujući kojima se neki materijali recikliraju i ostvaruje ušteda potrošnje energije. Srećna sam i što postoji veliki broj načina na koji mogu da dam svoj lični doprinos očuvanju životne sredine i razvoju društveno odgovorne svesti kod drugih ljudi ma koliko mali taj doprinos bio.
Da li bih dala veći doprinos svemu ovome ako bi me neko materijalno (konkretno, novčano) nagradio za moje ponašanje? Verovatno da bih, imajući u vidu da je to situacija gde bih mogla i da „profitiram“ čineći ono u šta verujem i što me ispunjava.
A šta je sa kompanijama, koje god da su veličine i gde god na svetu da se nalaze? Da li im je jednostavno da uvek rade u cilju opšteg dobra, ili će se za to potruditi samo ako na taj način mogu doći do povoljnijih sredstava ili će možda i lažirati na koji način u stvari posluju kako bi došle do neophodnih sredstava…?
Pa, odgovor nije baš jednostavan i „pravolinijski“.
Popularizacija „zelenog pokreta“ i uopšte principa koji imaju za cilj postizanje ekološko i društveno odgovornog ponašanja kompanija i pojedinaca, dovela je do toga da je sve više novčanih sredstava na tržištu koja su usmerena upravo podsticanju ispunjenja tih principa.
U prethodnom periodu postavljane su procene koliko će, globalno, biti tržište novca za investiranje u „odgovorne“ kompanije i projekte. Po proceni koju je objavio „Forbes“ u novembru prošle godine, takozvana ESG (Eviromental, Social, Governance) investiciona sredstva bi mogla iznositi 33,9 triliona dolara do 2026.godine. To znači da bi svaki peti dolar, od ukupno raspoloživih sredstava, mogao biti namenjen „zelenom“ finansiranju. Da li ovo znači da bi ESG principi, ili kako god da se zovu principi koji se zalažu za ekologiju i društvena pitanja, konačno mogli imati dubok uticaj na privredu, podstičući aprelazak na čistu energiju, stabilnu infrastrukturu i socijalnu jednakost? Ipak je to dosta novca, mnogo bi se moglo postići.
O isticanju važnosti ekoloških i društvenih principa u privredi govori i to da pored S&P 500 indeksa (Indeks koji objedinjuje 500 tržišno najvrednijih deoničarskih društava čijim se deonicama aktivno trguje u Sjedinjenim američkim državama) postoji i S&P ESG 500 indeks. ESG indeks obuhvata one kompanije koje dodatno, osim što su atraktivne za investitore zbog svojih finansijskih performansi i poslovne stabilnosti, posluju u skladu sa globalno preporučenim ekološkim i društvenim principima pa samim tim omogućavaju investitorima da ulažu potpuno odgovorno. Oko 300 kompanija koje se nalaze na originalnoj S&P 500 listi se nalazi i na listi ESG indeksa, ali se one smenjuju. U maju prošle godine je Tesla, pored Meta-e, Johnson & Johnson-a, Chevron-a, skinuta sa liste kompanija koje su usklađene sa ESG principima. Umesto njih, na listi se našao jedan energetski gigant – Phillips 66, ali i još nekoliko kompanija koje se bave skupljanjem i preradom nafte i prirodnog gasa.
Svaka izmena na ovoj listi je podržana podrobnim izveštajima.
Svaka kompanija koja očekuje dodatna sredstva od investitora ili finansijskih institucija, zato što je usklađena sa ekološkim i društvenim principima, može na papiru da „dokaže“ tu svoju usklađenost.
Svaka institucija koja je postavila poželjne principe iz oblasti zaštite životne sredine i poštovanja ljudskih prava, preporučuje kompanijama kako da se ponašaju i preporučuje im kako da formiraju izveštaje.
Da li postoje posledice za nedovoljno pozitivan uticaj kompanije na životnu sredinu od strane investitora koji je uložio novac? Da li postoji regulator koji će da sankcioniše nepovoljne oblike ponašanja kompaniji koja ulaže sredstva da bi proširila svoje poslovanje, ili se radi sankcionisanje investitora koji je uložio novac bez postizanja pozitivnih ekoloških i društvenih posledica? Ne baš.
Čini mi se da se dosta toga svodi na nivo razvijenosti svesti pojedinaca o potrebi da se zaštiti životna sredina ili da se podstakne društvena odgovornost. Jer ipak, odgovorno ponašanje je često neprofitabilno, kažu privrednici, a principi ekološke i društvene odgovornosti nisu uvek u skladu sa kratkoročnim poslovnim ciljevima.
Kakva je onda situacija u Srbiji, kada niti postoje ti silni trilioni koji bi trebalo da podstiču ekološko i društveno odgovorno ponašanje, niti postoji standardizovano merenje pozitivnog/negativnog uticaja na životnu sredinu i društvo, niti jasno definisani podsticaji ili kazne kao posledica (ne)ispunjenja konkretnih zahteva? Ne bih da naglašavam da samo u Srbiji ne postoji sistematičan pristup ovom problemu. Ne postoji ni u svetu. Metrika za ove principe nije nigde standardizovana, a još manje unificirana, kako bi mogla da bude primenjena globalno, što i jeste cilj jer je ovo tema kojom se institucije i države bave decenijama, na globalnom nivou. U Srbiji je trend poštovanja ekoloških i društveno odgovornih principa prilično zaživeo poslednjih par godina, najviše usled moranja finansijskih institucija da plasiraju sredstva kompanijama koje posluju odgovorno. I to je nešto, ali postavljam pitanje da li je realno da se slobodnom tržištu ostavi bavljenje pitanjem ekologije i društvene odgovornosti? Da li je realno da će principi slobodnog tržišta dovesti do boljitka na ovim poljima? Da li je dovoljno dobro da se bavljenje klimatskim promenama i poštovanjem ljudskih prava prepusti profitno orijentisanim kompanijama i institucijama koje samo preporučuju modele ponašanja?
Nisam baš sigurna u to. Više verujem u regulativu koju postavi država, i više verujem u „vođstvo primerom“. Konkretno, smatram da ESG ili bilo koji drugi principi koji se zalažu za ekologiju i društvenu odgovornost jesu dobra organizacijska filozofija održivosti poslovanja, ali im treba povećati značaj i treba ih sistematično uvesti „odozgo na dole“. A zatim treba uvesti unificirani sistem merenja koji će rezultirati nagrađivanjem ili kažnjavanjem.
Očuvanje klime, životne sredine, ljudskih prava je globalni prioritet, a Srbija je ipak na neki način deo tog globalnog. COVID mere bi bile možda najplastičniji primer snage državnih mera. Trajale su par meseci i dovele do rezultata. Bavljenje ekologijom i društvom zahteva godine rada i dugoročne primene pravila, i zato ne treba da bude prepušteno slobodnom tržištu.
Pored svega ovoga, na slobodnom tržištu je dosta turbulentno u poslednje vreme, a prognoze kažu da će tek biti nestabilno. Investitori uveliko povlače svoj novac, ili ga ne ulažu uopšte. Ovo ponašanje je podjednako pogodilo i „ESG“ i „non ESG“ fondove, s tim što se po prvi put otkako su formirani fondovi za podržavanje ekološki i društveno odgovornog poslovanja desilo to da su oni smanjeni za 29% u novembru prošle godine, u odnosu na januar mesec iste godine. Razlog je rat u Ukrajini, nestabilnost, nadolazeća kriza, strah, ali i nepoverenje investitora da njihov novac zaista doprinosi pozitivnim uticajima na klimatske promene.
Dosta je realnih razloga da su potrebne sistematične mere od strane države kako bi se pozitivno uticalo na životnu sredinu i društvo. Kako bi gore navedeni principi koji se odnose na zaštitu životne sredine i društvenu odgovornost doveli do željenih rezultata, moraju biti formalizovani i standardizovani od strane vlasti. Neki smatraju da je adekvatna formalizacija principa koji će sačuvati našu planetu, uvođenje poreza na proizvode sa visokim emisijama ugljenika. Praksa je nažalost pokazala da principi koji su na dobrovoljnoj bazi i na nivou preporuka ne daju dovoljne rezultate. Šta je „iza“ uvođenja ovog poreza, vreme će pokazati.
Ono u šta sam sigurna je da organizovani timovi entuzijasta koji poseduju stručno znanje u uvođenju i primeni ekoloških i društvenih principa mogu da daju svoj doprinos očuvanju životne sredine i poštovanju društvenih pitanja. Ako je taj doprinos na nivou pojedinačnih kompanija i institucija u Srbiji koje će biti konsultovane zašto i kako da promene svoj način poslovanja, u kojima će se u određenoj meri doprineti i izmeni svesti menadžmenta i zaposlenih i izvršiti njihova obuka, dovoljno je za početak.
Izvor: BIZLife Magazin
