„Prvo sam bila Čehinjica koja je došla pravo iz Praga i uzela im ’Šaran’. Međutim, svojim radom i svim onim što sam uradila za restoran i okolinu uspela sam da Zemunce učinim vrlo ponosim”, govori Jasmina Vekić, vlasnica poznatog ribljeg restorana „Šaran“

• Šta je najviše uticalo na vašu odluku da se bavite ugostiteljstvom?

Najviše je uticao Prag, gde sam otišla kao student Filozofskog fakulteta. Devedesetih godina sam odlučila da odem tamo i nisam govorila češki na tom nivou da bih mogla da se bavim svojom profesijom, tako da je ugostiteljstvo bilo najlakše da se uđe u neki posao i ostvari zarada. Međutim, pokazalo se da je to, zaista, nešto što mene jako interesuje, ispunjava i što volim da radim.

Restoran Šaran

• Zbog čega ste odlučili da investirate baš u restoran „Šaran”?

Najviše me je privukla duša restorana „Šaran”. Nisam ja sad donela novac i kupila restoran „Šaran”, pa ušla i počela da radim. To se nekako namestilo, ali ono što me jako privuklo i zašto sam se cela dala upravo je ta duša, tradicija, to nešto specifično i jedinstveno. Ova kuća je od samog nastanka bila restoran, prvenstveno je bila kafana. Sam taj momenat susreta sa „Šaranom” u meni je probudio jednu veliku lepezu želja da se tu ostvarim i da dam sve što mogu.

• Koji su bili najveći izazovi?

Najveći izazov bio je osećaj da je ovde jedna prava duša Zemuna. To u momentu kad sam ja došla nije tako izgledalo. To je bilo oronulo, dosta zapušteno, ali sa nekom lepom tradicijom i sećanjem na stare dane provedene u „Šaranu”. Niko u taj „Šaran” u tom momentu nije dolazio, svi su samo o njemu pričali kao o nečemu mnogo dobrom. Onda sam ja želela da u njega i u tu tradiciju unesem nešto savremeno, da ga potpuno podignem i da mu vratim taj sjaj, tu blistavost i poziciju koju treba da ima.

Riblji specijaliteti

• Kakav odnos imate sa kolegama u biznisu koji je pretežno muški?

Često sam razmišljala o tome kako sam ja, kao žena, opstala u biznisu. Kao devojka, bavila sam se grupnim sportovima, tako da sam navikla na taj kolektivni odnos. Navikla sam na komunikaciju sa puno ljudi, na rad u timu, na to da mi ne smeta konkurencija. Naprotiv, konkurencija je stimulans da uspete. Moram istaći da me kolege nikad nisu doživljavale kao konkurenciju, nego kao njihovu Jasminu, koja nešto super radi. Meni je uvek bilo prijatno u svakom muškom društvu i nikad se ni u kafani nisam osećala kao žena koja ima problem zato što je žena.

Vinska karta restoran Šaran

• Koliko je ovaj posao zahtevan?

Ima tu mnogo žrtve koja mora da se podnese, jer je ugostiteljstvo takvo. Puno vremena tu provodite, puno snage vam treba, puno emocija. Morate mnogo da se dajete na poslu da bi to uspelo. Ja sam uglavnom ovde. Nisam neka prava domaćica kod kuće i nemam puno vremena da se bavim nekim ženskim stvarima. Retko kad imam vremena da popijem kafu sa drugaricama i da se malo ispričamo.

• Šta mislite, koje su vaše prednosti kao žene u ovom poslu?

Mislim da je moja najveća prednost u ovom svetu ta emotivnost koja muškom svetu nedostaje. To je, možda, i najveći argument mog uspeha. Muškarci su, uglavnom, vrlo konkretni, organizovani i biznisom se bave radi sticanja novca. Retko ko od muškaraca ulazi emotivnom stranom u neki posao, a mislim da je kod nas žena koje se bavimo ugostiteljstvom prvenstveno ljubav prema tom poslu glavni motiv. Ta emotivnost me je donekle i sačuvala, jer nikada nisam nastupala grubo ili se vodila ličnim interesima.

Ambijent u restoranu Šaran

• Vas smatraju ovde jednom pravom Zemunkom, koja je njihova i domaća. Kako je do toga došlo?

Ja sam se za to izborila. Prvo sam bila Čehinjica, sa češkim registarskim tablicama na automobilu, koja je došla pravo iz Praga i uzela im „Šaran”. Međutim, svojim radom i svim onim što sam uradila za „Šaran” i za njegovu okolinu uspela sam da Zemunce učinim vrlo ponosim. Ja sam počela da živim u Zemnu pre 16 godina, on je moj, kao i ja njegova, i ja se zaista osećam kao prava Zemunka.