Tržište SAD-a ima interes za veći uvoz iz Srbije
Iako Srbija uglavnom ima spoljno-trgovinski deficit sa drugim zemljama, u razmeni sa SAD beleži suficit. Kako je došlo do ovako dobrog spoljnotrgovinskog bilansa za Srbiju razgovarali smo sa Ksenijom Simović, istraživačem u Centru evropskih politika.
„To je pre svega zbog određenih kategorija proizvoda koji se izvoze, kao što su motorna vozila, gde su kvote dovoljno velike. Strukturu izvoza Srbije prema SAD su u prethodnom periodu najviše činili mašine i transportna vozila, i to drumska, razni gotovi proizvodi, kao i znatno manje kvote prehrambenih proizvoda: povrće i voće, obojeni metali i proizvodi od kaučuka. Struktura izvoza se promenila i povećala, pre svega usled izvoza drumskih vozila Fiata iz Srbije u SAD.“
Da li u narednom periodu možemo da očekujemo dalji rast tog suficita?
Mislim da nema razloga da se on smanjuje, pogotovo pošto kako pokazuju statistike za prvih šest meseci ove godine, registruje se pozitivan trend rasta izvoza srpskih proizvoda. Ipak teško je predvideti da li će i koliko taj rast uticati na razmenu sa SAD. S obzirom da je najveći deo izvoza iz sektora transportnih vozila, ako na tom tržištu ne dođe do većih promena ne bi trebalo ni da se izvoz smanji, a da li će se povećati to je teško proceniti. Ipak, mislim da tržište SAD-a pored transportnih vozila ima interesa za veće i značajnije nabavke roba iz Srbije i iz drugih proizvodnih grana, pod uslovom da naša preduzeća obezbede stabilne veće količine roba i rokove isporuke, kao i standarde kvaliteta prilagođene tamošnjim zahtevima potrošača.
U kojoj meri su američke kompanije zainteresovana za dalja ulaganja u Srbiji, s obzirom na povlačenje kompanije U.S. Steel iz Smederevske železare?
Verujem da sigurno postoji takav interes. Naravno, ne možemo da očekujemo da će ulaganja SAD-a nadmašiti ona koja stižu iz Evrope, kojoj smo mi mnogo veća interesna zona. Ipak mislim da u određenim segmentima koji su interesantni ulagačima iz SAD-a, kao što su rudarstvo i energetika, duvanska industrija, ali i sektor usluga i novih tehnologija, gde SAD svakako prednjače možemo u budućnosti očekivati veća ulaganja.
Bilo bi dobro kada bi bilo više primera green field investicija od strane korporacija iz SAD-a, kao što je ona koju je napravila Ball korporacija iz Kolorada, za proizvodnju limenki.
Takođe, za unapređenje ekonomskih odnosa sa SAD-om, moglo bi se više pažnje usmeriti i ka formiranju zajedničkih kompanija – joint venture, sa američkim kapitalom, koje bi se pre svega bazirale na prenosu savremenih tehnologija, kao na primer onih koje bi unapredile sisteme za gajenje, preradu, pakovanje i transport voća i povrća, pogotovo organskog, radi dalje prodaje na američkom tržištu, kao i ulaganje u energetske resurse koje Srbija sama nedovoljno koristi.
Da li naši stručnjaci koji se školuju u Sjedinjenim Američkim Državama se vraćaju u Srbiju ili ostaju tamo?
Mislim da nažalost dobra većina pre svega stručnjaka u sektorima koji se odnose na tehnologije, mašinstvo i slično nakon školovanja u SAD-u teško vide svoju perspektivu u Srbiji, najviše zbog manjka investicija u inovacije ovde. To je zaista veliki problem, jer kad se naviknete da imate pristup najnovijoj tehnologiji i raznim fondovima koji podržavaju naučna istraživanja, koja su u SAD-u pre svega okrenuta potrebama industrije, onda je teško vratiti se u Srbiju, gde takav pristup i ulaganja manjkaju.
S druge strane, rekla bih da ima sve više pozitivnog trenda vraćanja stručnjaka koji se školuju u okviru ’društvenih nauka’, među kojima ubrajamo studije biznisa, ekonomije i prava, jer vide svoju šansu da budu lideri u nekim sektorima koji se ovde sve više razvijaju i gde je njihovo inostrano iskustvo dodatno cenjeno.
Kako ocenjujete obrazovni sistem u Sjedinjenim Američkim Državama?
Pre svega on se znatno razlikuje od obrazovnog sistema u Evropi, ceo deo školstva u SAD-u koji se tiče primarnog obrazovanja, odnosno, osnovnih i srednjih škola nije baš najbolje ocenjen na međunarodnom nivou i mislim da se u Evropi upravo u tom stadijumu obrazovanja mnogo više ulaže. U Evropi se takođe, teži da se svima obezbedi pristup visokom obrazovanju, dok u SAD-u postoji jedan prilično elitistički pristup obrazovanju. Svi znamo da su na vrhu svih lista ocena univerziteta nalaze univerziteti iz takozvane ’ Ivy League’ kao što su Harvard, Yale ili Stanford. Ipak, cene za pohađanje ovih univerziteta su abnormalno visoke, a selekcija polaznika po meni je krajnje diskutabilna, jer bih rekla da sa jedne strane imate neke od najpametnijih ljudi na ovom svetu, koji su tu uglavnom kao stipendisti, a s druge one koji to sebi mogu da priušte. Doduše, upravo plaćanje tih velikih školarina, kao i donacije od strane industrije i političke elite u SAD-u omogućava ovim univerzitetima da ostaju svetski lideri, jer su u mogućnosti da ulažu u istraživanja, da privuku najbolje profesore, kao i da daju pozamašne stipendije najbrilijantnijim studentima. S druge strane, imate gomilu studenata u SAD-u koji pohađaju i mnogo manje prestižne univerzitete, a koji se bukvalno dave u dugovima, samo da bi sebi priuštili visoko obrazovanje, i koji godinama po završetku studija rade samo da bi otplatili iste. U tom smislu mislim da je visoko obrazovanje u SAD-u veliki luksuz za većinu njihove populacije, dok kod nas i u Evropi ako si dobar student i dalje imaš relativno pristupačne opcije za kvalitetno visoko školovanje.
UNAPREĐENJE IZVOZA U SAD
Nekada nam je američko tržište bilo mnogo dalje nego sada, mislim da je za unapređenje izvoza najvažnije biti informisan o izvoznim procedurama i pratiti tržišna kretanja u SAD-u. Rekla bih da bi tržište SAD-a pre svega moglo biti zainteresovano za proizvode kao što su: traktori, auto-delovi, delovi mašina, ručni alati, kristal, nameštaj, prehrambeni proizvodi, posebno kad je reč o našoj ’zdravoj hrani’. Takođe, za poboljšanje izvoza iz različitih sektora i unapređenje privredne saradnje ne treba potceniti ni ulogu velike srpske dijaspore.
