Fotograf Brian Rašić za BIZLife: To je samo moj život

Ako je neko uspeo da muzičku notu, takt ili reč pesme pretvori u fotografiju, onda je to Brian Rašić. Praktično, a ni teoretski je nemoguće da niste videli bar nekoliko njegovih fotografija na kojima su lica poznatih ljudi iz sveta muzike. The Rolling Stones, David Bowie, Paul McCartney, David Gilmour, U2, Coldplay, Green Day, Oasis, Lady Gaga, Bruce Springsteen, Metallica, Katy Perry mali su deo spiska muzičara koji su verovali objektivu Briana Rašića, a opet i više nego dovoljan da se jedna karijera fotografa potpiše kao ’uspešna’ i ’svetska’ i ’za primer’.

„Mislim da je bolje da o mom uspehu govore drugi. Za mene, to je samo moj život. Mogu da vidim ako me neko doživljava kao uspešnog, ali ja o tome ne razmišljam. Bitno mi je da još uvek u meni ima motivacije i dokle je god bude bilo, radiću. Moju priču najbolje opisuje pesma Roda Stewarta ’Every Picture Tells a Story’. To je moja priča, moje fotke. Još kao jako mlad, sedamdesetih, voleo sam da zabeležim fotografijom sve filmove koje sam gledao, mesta na kojima sam bio. Sada me vrate u te dane i to je nešto kao dnevnik. Godinama sam skupljao sve fotke, karte, propusnice za fotografe i sve to stoji u kutijama. Jedino tako mogu da se setim svega što sam radio. Znam da je 20. juna 1970. na stadionu Tašmajdan, na prvom koncertu koji sam zabeležio fotografijom, počeo ovakav moj život“, priča Brian Rašić, rođeni Beograđanin čiji je fotoaparat imao tu privilegiju da svedoči velikim koncertima velikih muzičara.

Normalan ili ne

„Radim 34 godine“, sabira svoj staž Brian. „Bio sam na oko osam hiljada koncerata i ne mogu da kažem da sam u svemu uživao, da mi je svaki prijao. Ipak, mnogo je mojih želja ovaj posao ostvario i dešavale su mi se stvari o kojima nisam mogao ni da sanjam kao momak sa Dorćola. Kako sam mogao da sanjam iz kuće u Skenderbegovoj uz ploče Stonsa da ću živeti ovakav život, fotografisati te iste Stonse? To je i više od sna. To je neka sudbina. Od početka sam pratio svoj put, a svi oko mene, od roditelja i prijatelja govorili su da nisam normalan. Ali, stekao sam priznanje od svog oca i on me je čak razumeo pred kraj života. Tata je čitao Politiku i tekst o meni, a pored je, mislim, bio tekst o Meši Selimoviću. Tata kaže: ‘Pa, sine, ovde piše više o tebi nego o Selimoviću!’ On je to doživeo na svoj način“, seća se svojih početaka.

Brian nije ’postojao’ u Beogradu. Ovde njegov rad nije bio primećen sve dok nije otišao u London i tamo ponudio svoje fotografije. Tek tada je i ovde prepoznat. U Londonu živi i danas, u gradu kojem je muzika bitna, u kojem se mnogo muzike dešava, gde je upoznao mnogo ljudi koji su mu pomogli i savetovali ga.
A, kako bi nazvao ’to nešto’ što ga je vodilo ka fotografiji i odvelo u muzičku metropolu?

„To nešto bih nazvao ljubav. Bilo koji posao može da se odradi ili da se u njemu uživa. Želja je ipak najvažnija i to bi bio moj savet. Ako je čovek u stanju da izabere put, zanimanje, mislim da je veoma važno da bude u poslu, da ga oseća. Ako ništa drugo, lakše se radi. Ako neko studira medicinu, on mora da zna zašto želi da postane doktor, ne bi valjalo da ne zna. Ne treba studirati pravo ako ne može da se upiše ekonomija. Treba stati iza svog posla, dati sve od sebe, probati. Pa, iako ne uspeš, znaš da si probao. Ideš dalje. Čovek može da bude veoma nesrećan ako ne proba da radi to što želi“, još jedan je koristan savet Briana Rašića. I kaže: „Znao sam samo da treba da radim kako mislim i osećam. A, svako ima svoj uspeh.“

Trenutak zbog kojeg vredi raditi

Šta je još to bitno u svakom poslu?

„I baš kao u svakom poslu, biti fotograf ne znači samo napraviti dobru fotografiju. Veoma je bitno kako te drugi vide i dožive kao čoveka, koliko ti veruju, važna su poznanstva i poštovanje. Jutros sam od menadžerke Keitha Richardsa dobio e-mail u kome piše: ‘Ja sam u Njujorku, Brian. Volela bih da fotografišeš… Mogao bi da radiš sa nama u Melburnu, Sidneju ili Oaklandu. Svakako nam trebaju odlične fotografije K.R…’
To su te rečenice zbog kojih osetim ponos, pogotovo kada su pitanju The Rolling Stones koji su ipak vrh moje karijere, najveći bend sa kojim sam ikada radio i dugo sarađujemo. Kad dobijem takav e-mail, mogu da budem i prepotentan. Ako za koji dan otputujem u Australiju i fotografišem ove koncerte Stonsa, šta ćeš bolje i lepše? Lepo vreme, svira moj omiljen bend i to su trenuci zbog kojih vredi raditi“, zadovoljan i ponosan Brian priča o poslovima koji ga čekaju.

Danas su svi fotografi, mada…

„U vreme kada sam počinjao, svet je bio drugačije mesto, možda su i šanse bile veće. Fotografisanje je bilo neka vrsta magije. Stavljali smo film u aparat, nismo mogli da vidimo fotke, i svemu tome su se drugi divili. Fotografi su bili drugačiji, bila je to ’familija’ ljudi koji su se razlikovali od drugih i to nije mogao svako da bude. Danas su svi fotografi, što nije daleko od istine, danas je dovoljno da neko reši i on postane fotograf zato što je pristup drugačiji. Ne mislim da je to loše, ali umanjuje vrednost i rad pravog fotografa. Odete na koncert Parnog Valjka i vidite da svi fotografišu telefonima ili aparatima, fotografije preplave internet i sve su one dobre. Međutim, razlika je ako to radi profesionalac ili amater, a pre svega zbog daljeg korišćenja. Onog trenutka kad se uđe u kvalitet i piksele, amaterske fotografije ne mogu da ’rade posao’. Zato još uvek postoji zanat koji se zove ’fotografija’“, kaže jedan od boljih majstora ovog zanata.

Uživanje je uživanje

Brian je kao klinac zavoleo muziku koja mu nije bila pristupačna. Do nje je dolazio na najrazličitije načine. Danas je dovoljan samo jedan klik i internet i uživanje je tu.
„Kao klincu, posebna mi je radost bila doći do ploča iz Engleske. Moja deca slušaju mp3 i uopšte ih ne zanimaju ploče i CD-ovi koje tata ima. Divno je što možeš da odeš na internet i tu nađeš sve, ali uživanje je i dalje isto. Moja ćerka i danas dođe sa koncerta i prepričava mi, donosi snimke gužve, mladih ljudi, uživanja koje je na istom nivou i to nema veze sa vremenom i internetom. Ništa ne može čoveka da spreči da uživa u tome. Razlika je jedina što je danas sve brže, ali užitak je i dalje tu. Isto je sa fotografijom – nekad smo čekali da se razvije film, da se naprave duplikati, da se avionima šalju i tek treći ili četvrti dan svet vidi tu fotografiju. Danas je svi vide odmah i svi je hoće odmah i sada. Danas se ipak više radi, a manje zaradi“, Brian poredi nekad i sad.
Ne govori o novcu, ali kada sabere u koliko se zemalja prodaju njegove fotografije, računica je sledeća:
„Kad svoju trećinu od cene, ili deo koji meni pripada, pomnožim sa tri i dobijem cifre za moje fotografije koju su ogromne, izuzetno sam zadovoljan i srećan“.

Želje

„Ovaj posao mi ispunjava želje, imam mogućnosti i ljude da mi pomognu. Recimo, u decembru prošle godine sam otišao u Zagreb da sretnem Josipu Lisac i odem na njen koncert povodom 40 godina albuma koji sam ja, naravno, kada je izašao, kupio i koji mi još uvek jedan od dražih albuma“, sa radošću se priseća nedavnog susreta sa Josipom.
„Ima toga još što nisam uspeo do danas da uradim. I, voleo bih da sam se rodio ranije da ne gledam ove gluposti koje se dešavaju u svetu, a pre svega, voleo bih da sam mogao da fotografišem velikane kao što su Hendrix, Janis Joplin, John Lennon, Elvis Prestley. Promašio sam ih, što mi je žao.“

Jednom prilikom je sedeo sa Oliverom Mandićem koji mu je rekao: „Koliko smo, druže moj, ti i ja njih kojih više nema digli u nebo, a mi smo još uvek ovde!“.

„To je to“, kaže Brian, „Čovek može da dođe na neki nivo, ali je daleko teže na tom nivou ostati.“

Ili imaš ili nemaš, nema između

„Šta je bio moj rad pogotovo 80-tih? Da idem na koncerte i žurke i to fotkam. Znači, ja sam se zezao u životu. Ali, to je ozbiljan rad. Na poslednjem koncertu Parnog Valjka u beogradskoj Areni bilo je 18.000 ljudi koji su uživali u dobrom koncertu, a ja sam radio svoj posao koji je i fizički i psihički naporan, i odgovoran, i fotografije moraju da budu OK. Ko me je angažovao kao fotografa traži dobre fotke – ili ih imaš, ili nemaš. Između ne postoji.“

Tri slike za pamćenje

„Prva je svakako saradnja sa Stonsima. Izdvojio bih poziv u februaru 2006. da fotografišem njihov koncert u Riju na Kopakabana plaži pred milion i po ljudi. Ta sreća koju sam osetio nakon poziva bila je verovatno nagrada za moj rad. Radio sam sa njima pre toga, ali ovo je bio njihov najveći koncert u karijeri, prvi put sam stao sa njima na binu što je danas gotovo nemoguće osim kad oni to žele.

Druga, na koju sam posebno ponosan je fotografija Keitha Richardsa, na kojoj je trenutak u kojem on potpisuje svoju knjigu, 2010. Nije bilo jednostavno to uraditi. Njemu se posebno dopala i zamolili su da je odštampam. Ona je na zidu u njegovoj kancelariji na Broadway-u što je posebna čast i uspeh. 

Treća je naslovna strana ’Ilustrovane politike’ iz 27. oktobra 2011, broj 2754, toliko je nedelja izlaženja u pitanju. Fotografija je nastala 3. novembra 2010. Fotografisala je menadžerka Keitha Richardsa. ’Ilustrovana’ je bio magazin kojeg se sećam iz perioda kada sam živeo u Beogradu i tata ju je redovno kupovao. Dok nisam video, nisam verovao da sam dospeo na naslovnu stranu. Razlog sam bio ja, a ne Keith. Mogla je to da bude naslovna najprodavanijeg magazina, ali to meni ne bi toliko značilo koliko mi znači to što je bila u pitanju ’Ilustrovana’ koja je vezana za moje odrastanje. To je za mene spomenik koji mi je dala moja zemlja. To to meni znači. Ipak je to Politika.“ 

Sa kim je bilo zadovoljstvo raditi?

„Sa najvećim ljudima je najlakše i najlepše raditi kada dođeš do njih. Osećaj kada radiš sa Paul McCartneyem je neverovatan. Paul je normalan čovek ma kolika zvezda bio. Potpisao je za rođendan mojoj kćerki knjigu i što bi moj kum rekao: „Sad kume imaš dobar miraz. Ne moraš da brineš!“. Mick Jagger je ozbiljan tip – biznis, biznis, biznis i prema njemu osećam vrstu strahopoštovanja. David Bowie je sjajan. Blisko smo sarađivali i ta saradnja je nešto posebno. Gillmore iz Pink Floyda je poseban, takođe. To su sve ljudi koji su prepoznati u muzici poslednjih 50 godina. Nisu se pojavili, pa nestali.“

„Nedavno sam poslom bio u Beogradu i fotografisao koncert Parnog Valjka u Kombank Areni. Zvali su me jer planiraju sledeće godine da izdaju knjigu povodom 40 godina koliko grupa postoji. I tu sam video svoju do sada najveću fotografiju kod Arene – pet metara sa 14 i po.“

Fotografije: Brian Rašić, sva prava zadržana

Tekst je preuzet iz magazina BIZLife.

Foto: Brian Rašić, sva prava zadržana