Zašto se na starim fotografijama niko ne smeje?
Da li ste se ikada zapitali zašto se ljudi na starim fotografijama nikada ne smeju? Ako isključimo pretpostavku da su naši preci bili mnogo ozbiljniji od nas, možemo se zapitati: otkud tolika ozbiljnost?
Ona se može uočiti na gotovo svim viktorijanskim fotografijama. Ne treba dugo tražiti njene uzroke, oni su nam pred nosom! Ranim fotografijama je trebalo duže vremena da nastanui, a ljudi su mislili da je lakše zadržati ozbiljan izraz lica nego osmeh.
Naši preci nisu neophodno bili ozbiljniji od nas. Sigurno nisu hodali ulicom u neprestanom stanju tuge. Smehu se u prošlosti poklanjalo više pažnje nego što je to slučaj danas, od srednjovekovnih karnevala u kojima se čitava zajednica uključivala, do lutkarskih pozorišta. Tako da se ozbiljnost ljudi sa devetnaestovekovnih fotografija ne može smatrati dokazom generalizovane sumornosti i depresije. Ovo nije bilo društvo trajnog očaja. Umesto toga, pravi odgovor na naše pitanje ima veze sa stavom o samom portretu.
Ljudi koji su pozirali na ranim fotografijama, od onih koji su pripadali srednjoj klasi do najbogatijih, su shvatali koliko je to značajan trenutak. Fotografija je tada i dalje bila retka pojava, a fotografisanje nije bilo nešto što se dešavalo svakodnevno. Za mnoge ljude je to bilo jedinstveno iskustvo.
Poziranje pred kamerom, drugim rečima, nije se drugačije doživljavalo od pravljenja portreta četkicom i na platnu. Fotografisanje je bilo jeftinije, brže i značilo je da će ljudi koji nikada ne bi imali priliku da im umetnik naslika portret dobiju svedočanstvo o svom postojanju.
Mark Tven koji je bio profesionalni humorista je rekao da ništa gore ne možemo ostaviti potomstvu do blesavog osmeha uhvaćenog i zarobljenog zauvek. Ne zaboravite da je to čovek koji je pisao o žabama koje skakuću.
Zanimljivo je i ako pogledamo uljane portrete – ni oni nisu prepunjeni osmesima. Rembrantovi portretu bi izgledali drugačije ako bi se svi smejali na njima. Zapravo, oni zrače svesnošću o smrtnosti i misterijama postojanja – a to nisu teme povodom kojih bi se smejali.
Najpoznatiji izuzetak ovom pravilu nesmejanja je bila Mona Liza, a Leonardo Da Vinči je grodinama radio kako bi napravio taj njen osmeh.
Izvor: BIZLife
Foto: Printscreen
Piše: A. M.
