Zašto je zaboravljen nacionalni teniski centar?
Piše Milenko Vasović
Lepo je što ćemo u Beogradu ponovo videti na okupu srpske tenisere. Duel sa Špancima sledećeg vikenda u četvrtfinalu Dejvis kupa biće, nezavisno od ishoda, još jedan dragulj u bisernoj ogrlici srpskog tenisa koji je dodirnuo zvezde.
Pre svega zahvljajući teniserima i teniserkama i njihovim porodicama. Neko će reći pa tako i treba jer tenis je individualni sport. Tačno, ali od tog individualnog sporta, države i narodi imaju i te kako koristi. Imala je i Srbija i još ima, ali…
Pravo je umeće imati Noleta, Anu, Jelenu, Zikija, Tipsu, Viću… pa ne uspeti da se u organizacionom, promoterskom i finansijskom smislu odmakneš od dvehiljadite godine kada je zlatna generacija stasavala.
Teniski savez Srbije nije uspeo da materijalizuje vetar u leđa koji su mu davali Nole i ostali. Ana se oprostila od tenisa, Jelena je na zalasku karijere, Ziki je „zaboravio“ i kad je rođen…. Novak će nas još nekoliko godina držati u iluziji i onda…
Ono što su Novak i ekipa učinili za Srbiju je nemerljivo. Toliko pozitivnih priča o nama ne bi mogla da plasira nijedna svetska marketinška agencija, nikakav lobi, ni za stotine miliona dolara.
I pored svega u Srbiji opada broj mladih igrača. To se najbolje vidi po sve manjem broju takmičara na turnirima za mlade. Čak je jednom prilikom i Novak Đoković konstatovao da „srpski tenis izumire… međutim postoji način da se napravi sistem“.
Bio bi greh reći da Teniski savez ne pomaže klubove i pojedince, ali ovde je reč o nečem drugom. Srbiji je potrebna stabilna teniska baza. Nacionalni teniski centar (NTC) kroz koji bi se promovisao tenis, pomagali najbolji mladi igrači, obučavao trenerski kadar. To naravno košta, ali se i višestruko vraća.
Još 2010. Slobodan Živojinović tadašnji predsednik TSS je najavio gradnju centra u Beogradu koji će imati 10 otvorenih i pet pokrivenih terena, salu za sastanke, učionice, fitnes i medicinski blok, smeštaj sa 30-40 kreveta, svlačionice, restoran i kancelarije.
Plan je podržala i ondašnja ministarka sporta i tadašnji gradonačelnik. Čitav projekat je trebalo da košta dva miliona evra.
Laž je da nema para, samo za sanaciju (čitaj pokrivanje gubitaka) „Srpske banke“ država je onomad dala 160 miliona evra ili 80 teniskih nacionalnih centara. Ima para!
Teniski centar Srbije uopšte ne mora da bude u Beogradu, ali treba Srbiji. Mnogo je talentovane dece odustalo zato što roditelji nisu mogli da finansiraju njihovo usavršavanje, putovanja, takmičenja.
Da bi neki klinac otišao na čuvenu akademiju Nika Bolitijerija roditelji za dan treninga moraju da izdvoje 500 dolara. I na Pilićevoj akademiji to košta, i u čuvenim španskim školama tenisa. Ali je sve podnošljivije ako sa tih akademija dovedete trenera u Srbiju i platite (uz pomoć roditelja) da trenira našu decu. A zamislite da sutra u tom centru svoje znanje prenese i legenda – Novak Đoković. Pa to bi bio magnet i za decu iz okruženja, iz cele Evrope.
Novo rukovodstvo Teniskog saveza, koje pokazuje agilnost, moglo bi da uhvati poslednji voz koji neće još dugo čekati u stanici – da uz pomoć države podigne NTC, pa da za deceniju, dve, neki novi klinci opet donesu Salataru u Beograd.
Izvor: BIZLife
