Savršeno? Ne hvala
Piše: Slađana Pavić, psihoterapeut
Kontakt: 063/8523-880
Perfekcionizam je nerealistična težnja osobe da bude savršena. U osnovi perfekcionizma je iracionalni, apsolutistički zahtev prema sebi da se bude savršen – ako ne u svim, onda bar u nekim za osobu važnim sferama života.
Korene perfekcionizma, naravno, nalazimo u detinjstvu. Obično roditelji uočavaju samo greške i sitne nesavršenosti, a dečji trud i napor ne samo da se ne vrednuju i ne nagrađuju nego često ili ostanu neprimećeni ili su predmet ispitivanja sa ciljem da se nađu propusti. To su roditelji koji „priznaju” samo petice, takmičenja i nagrade. Ako vaši roditelji (srećom) nisu bili takvi, onda sigurno znate neke koji bi na detetovu izjavu „Dobio sam 5- iz matematike” pitali: „A što taj minus?” Takvo dete teži da izbegne bilo kakvu nesavršenost, jer misli da će, ako bude savršeno, biti i konačno dostojno roditeljske ljubavi. Kada odraste, težnja ka perfektnosti je, u stvari, maskirana potreba za ljubavlju.
Naličje perfekcionizma
Naličje perfekcionizma je nesigurnost u sebe, negativna slika o sebi, stid i osećanje manje vrednosti. Perfekcionizam je samo neuspešan način na koji osoba nastoji da kompenzuje negativnu sliku o sebi. Perfekcionista polazi od iracionalne ideje: Moram uvek biti savršen u svemu što smatram važnim, inače sam manje vredna (bezvredna) osoba. Problem je u tome što ova strategija nikada ne daje rezultate (ne ublažava niti eliminiše osećanje lične neadekvatnosti ili manje vrednosti). Koliko god da je dobra u nečemu, osoba se ne oseća sigurnije u sebe zbog svojih učinaka, što je sasvim očekivano, s obzirom na to da osoba nema lošu sliku o sebi zbog svojih neuspeha.
Perfekcionizam kao droga
Osobe sklone perfekcionizmu su hronično opterećene svojim učincima, svojim ponašanjem, izgledom i sl. One teže savršenstvu, prisiljavajući sebe da budu najbolje i besprekorne u onome što rade. Perfekcionizam je kao droga. Koliko god da ima dobre učinke u onome što radi, koliko god da dobija pohvala i priznanja od strane drugih, perfekcionista nikada nije zadovoljan sobom. Uvek može bolje (i ne samo da može nego i mora biti bolje, savršenije) – misli osoba koja je sklona perfekcionizmu.
Perfekcionizam na berzi
Osobe koje su sklone perfekcionizmu retko su spremne da ga se odreknu, jer imaju izvesne dobiti od takve vrste ponašanja. Zbog težnje ka savršenstvu i nastojanju da nešto urade besprekorno, perfekcionisti često stvarno imaju dobre učinke i to predstavlja nagradu (što ih motiviše da nastave dalje da se ponašaju na isti način). Perfekcionisti pogrešno veruju da je anksioznost (strepnja) koju imaju zbog mogućih neuspeha neophodna da bi oni bili motivisani za postignuće i ostvarivanje samoproklamovanih ciljeva. Međutim, to nije tačno.
Anksioznost nije dobar motivator. Štaviše, anksioznost uzima mnogo energije i ometa osobu u obavljanju željenih aktivnosti.
Perfekcionisti često nisu ni svesni koliko energije oni nepotrebno troše na planiranje i samoprocenu onoga što žele da urade ili su već uradili. Stalno sitničarenje i težnja ka savršenstvu osobu odvlače od njenih autentičnih strahova i zabrinutosti (negativnoj slici o sebi i nedovoljnom samopoštovanju), što, takođe, predstavlja jednu vrstu dobiti zbog koje se perfekcionisti nerado odriču svog perfekcionizma.
Dobar, loš, zao…
U zavisnosti od toga da li je fokus na izbegavanu neuspeha ili na ostvarenju uspeha, postoje negativan (nezdrav, neadaptivan) i pozitivan (zdrav, adaptivan) perfekcionizam.
Osnovna razlika između pozitivnog i negativnog perfekcionizma u tome je što je u slučaju pozitivnog perfekcionizma ponašanje pokrenuto pozitivnim potkrepljenjem (ostvarivanje nagrade), dok je u slučaju negativnog perfekcionizma ponašanje pokrenuto negativnim potkrepljenjem (izbegavanje kazne). Dakle, različita je motivacija za postizanje istih ciljeva.
Pozitivna strana je kada imate ambicije koje vas vode ka uspehu. Znate da, što više truda uložite, to su veće šanse da ćete ostvariti svoje ciljeve. Poenta je da, i kada ne ispunite ciljeve, naiđete na prepreke ili doživite neuspeh – možete dalje.
Sa druge strane, nezdrav ili neprilagođen perfekcionizam podrazumeva da stremite vrlo visokim ciljevima i da imate veoma jaku negativnu reakciju ako ne ostvarite te ciljeve. Standardi su rigidni, nema fleksibilnosti – i ne samo to već i počinjete da gurate sebe ka još višim, često nemogućim ciljevima. Slutite već da onda izostaju i rezultati, te je naš perfekcionista sve nezadovoljniji, i tako ukrug.
Na koji način se perfekcionista razlikuje od zdrave osobe koja je ambiciozna i uspešna u ostarivanju svojih ciljeva?
Osnovna razlika je u tome što zdrava ličnost ima realističnu procenu situacije, ciljeva, svojih sposobnosti i vremenskih rokova. Perfekcionisti imaju nerealna očekivanja od sebe. Sâm zahtev da nešto bude savršeno nemoguće je postići svaki dan, u svemu što osoba radi. Svako od nas ponekad u životu uradi nešto izuzetno, što bi moglo ispuniti čak i kriterijume perfekcioniste, ali oni očekuju takvo savršenstvo svaki dan u svakoj oblasti života.
Perfekcionisti se često muče zbog svojih grešaka i dozvoljavaju da ih te greške definišu. Ali greške su dobre!
Ako nikada ne bismo grešili, nikada ne bismo ništa naučili. Kada prihvatite da niste savršeni, možete da prevaziđete emocionalni distres koji je nastao usled ruminiranja (konstantnog razmišljanja) o svim greškama.
Umesto toga, možete da istražite svoje greške i da iz njih izvučete važne lekcije.
Svrha života je učenje i pravo savršenstvo leži u stalnom nastojanju da poboljšamo sami sebe, a ne da izbegavamo greške. Ne možemo biti savršeni, ali uvek možemo da pokušavamo da budemo odlični. Kada težimo savršenosti, sve što vidimo su mane.
Mrzeti ili osuđivati sebe zbog nesavršenosti – ne pomaže. Ukoliko ne proradite sopstvena osećanja i ne pokušate da oprostite sebi, ostaćete zarobljeni u sopstvenom besu, sramoti, krivici, tuzi i ostalim negativnim mislima i osećanjima.
Izvor: BIZlife magazin
Foto: Pixabay
