Čovek protiv betona i sebe – Dobro došli na parkur, ulični sport za odvažne
Ovaj ulični sport nema svoja pravila. Ovo je kultura akrobatskog pokreta nastala iz potrebe za slobodom. Ovde se uz pomoć vlastitog tela kao svog jedinog 200% izvesnog vlasništva, čovek suočava sa preprekama na betonu, zgradama, krovovima i parkovima, na taj način suočavajući se sa svojom odvažnošću.
Zašto bi to radio? Zašto bi skakao po betonu i gulio svoju kožu? A zašto da ne?? Ako ništa drugo, parkur nas vraća u detinjstvo, kada smo shvatili i naučili da nismo od šećera. Pardon, govoriću u svoje ime. Parkur me drži na prihvatljivoj ivici opasnosti koja me čini živim. Psiholozi bi ovo mogli da razrade, ne sumnjam.
Parkur, ulični sport (powered by HONOR 90)
PANK NIJE MRTAV
Ne bih da parafraziram dobro poznatu repliku iz filma Fight club koja kritikuje kapitalistički sistem konstatacijom da radimo stvari koje ne volimo i kupujemo stvari kakve nam nisu potrebne, ali je delom mogu iskoristiti za uvodnu priču o slobodi.
Ne posećujem tajne podrume u kojima sevaju pesnice, ali kada poželim neku „ludoriju” koja će mi pomoći da se osećam kao čovek koji nije dužan da plaća i polaže račune, za pomoć se obratim parkuru – veštini kretanja.
Premda je jako zastupljen u popularnoj kulturi, u filmovima, video spotovima, TV reklamama i ostalim vizuelnim proizvodima industrije zabave, parkur je svojevrstan izraz bunta kroz sport, rekreaciju i akrobaciju. Pankerski sport. Krenem gde hoću, krećem se kako hoću.
Parkur (powered by HONOR 90)
AZBUKA
Sada da kažem kako ja to vidim na konkretnom primeru, moglo bi se reći ličnom. Istina je da će nam Gugl, ako ga pitamo o parkuru, bez razmišljanja izbaciti videe od kojih zastaje dah, na kojima likovi skaču sa zgrade na zgradu i rizikuju svoj život. Međutim, a hiljadu puta sam uradio ovo što ću sad reći, ako od zgrade u kojoj stanujete, do susedne krenete kroz park, preskočite klupicu, zaljuljate se na banderi ili vrhovima prstiju stanete na ivičnjak, to vam je već parkur.
Da ponovim, vratolomije poput zadnjeg saltoa izvedenog iznad provalije jesu hajend parkura, ali do toga ima mnogo, mnogo da se skače, a u krajnju ruku – običnom svetu to i nije cilj. Zato hajmo u parkur školu, da krenemo od A do Š, u čemu nas podržava kamera novog HONOR90 telefona.
NEDELJA
Posle subote kada je oluja oštetila automobile i raspoloženje, oduzimajući deo energije i volje, nedelja nije izgledala kao dan za bilo kakav megdan. Ipak, nekoliko momaka i devojaka iz tima Parkur Srbija ima zakazan trening parkura na Novom Beogradu, na platou između auto-puta i zgrada kod Arene, tik uz petlju. Predvodi je Jovan Korićanac zvani Džoni, drugar koji me je pre koju godinu upoznao sa parkurom.
Da nisu bili ovde kod Arene, Džonija i ekpu bih verovatno mogao da nađem u 22. bloku, kod Hrama ili Muzeja Nikola Tesla, ili u Blagoja Parovića na Banovom brdu. To su idealna mesta za parkur.
Beograd bi se, zahvaljajući svojoj brutalističkoj arhitekturi u pojedinim opštinama, mogao nazvati dobrim poligonom za ovaj sport koji je nastao u Francuskoj. Pariz ne oskudeva betonom. Beograd još manje.
STRAH KALJA BETON
Sva je prilika da vas na parkuru neće dočekati momci sa izdepiliranim nogama i devojke sa veštačkim noktima. To ne mora da znači ništa drugo osim toga da ova veština okuplja ljude koji ne treniraju zbog izgleda nego zbog postignuća. Treniraju zbog osećaja da su uspešno prevazišli prepreku, što je skil koji, ukoliko se adekvtno „prospe” po svim delovima svakodnevice, sigurno daje dobar zbir za sreću.
Priznajem, moj prvi susret sa parkurom, pre tri godine, prošao je odlično. Najveća zasluga za takav ishod ide penjanju. Parkur i penjanje imaju sličnosti, tu najpre mislim na pokrete, poluge i kontrakcije koje dobrim delom šeruju između sebe.
Stefan Tošović (powered by HONOR 90)
Takođe, imao sam dobrog učitelja – Džonija, koji ne govori mnogo ali dosta kaže, a docnije sam video i mnogo klinaca koji žele da krenu njegovim stopama. Nasleđe je lepa stvar. Elem, danas sam ovde da utvrdim gradivo. Džoni je opet domaćin. Novi Beograd se ne plaši oluje, a najavljena je i za danas. NBG – JBT.
MAČIJI SKOK
Parkur se može trenirati bez prethodnog sportskog znanja. Šta hoću da kažem? Nije nužno biti gimnastičar, niti je atletika propusnica. Parkur okuplja ljude koji žele nešto drugačije i po dozu drugačijeg kreću postpuno i gradacijski.
Od skokova, preko krupnijih skokova, do uključivanja ruku, odbacivanja, prebacivanja… Parkur razvija eksplozivnost, balans, razvija mobilna ramena, a to radi i ostalim zglobovima – iz njih izvlači maksimum funkcionalnosti i fleksibilnosti. Ima tu i snage, naravno, ali je ne potenciram jer se u parkuru barata vlastitom kilažom.
Trening sam počeo laganim rastrčavanjem, potom izvođenjem životinjskih pokreta poput puzanja i skokova iz čučnja. Sledeći zadatak bio mi je da na ivicu betona doskočim prednjim delom stopala i tu se na taj način zadržim, bez padanja. Onda je na red, u vidu pokušaja i sticanja osećaja da uopšte predvidim šta je parkur, došao jedan od najprepoznatljivijih pokreta iz korpusa ovog uličnog sporta – mačiji skok. Tu se čovek pretvara u mačku, doslovce.
Zalećem se, ruke pružam ispred sebe, skačem, beton dodirujem šakama a noge povijam u kolenima i približavam ih grudima. Trenutak od jedne sekunde traje kao poglavlje knjige i razlaže se u period. Hiljadu sitnih pokreta i misli pretvorenih u fragmente, a stvar je u suštini jako jednostavna – samo budi mačka. Ali to čoveku nije lako. Meni, sa krakatim nogama, još manje.
SREĆNA MAČKA
Iz svog skakanja po betonu oko Arene nemam da vam dam previše soka. Nisam padao, nisam se polomio. Družili smo se kroz pokret kao da se kroz priču znamo sto godina. Oni su nastavili da skaču, ja sam zadovoljan ostvarenim. Za nedelju dana se vidimo opet.
Vratio sam se sa Novog Beograda na Vračar i počela je oluja. Na svu sreću, slabija od subotnje. Nije bilo potrebe da idem u tržni centar i kupujem stvari koje mi nisu potrebne da bih zadivio ljude do kojih mi nije stalo. Bio sam na parkuru i osećam se kao mačka!
Izvor: Piše: Stefan Tošović, glavni i odgovorni urednik BIZLife-a
Foto: HONOR 90
