Pružam ruku Marku Njavru, generalnom direktoru Strateškog poslovnog područja Slatko i slano u Atlantic Grupi. Nije insistirao da dobije pitanja unapred. Bilo bi, u najmanju ruku, smešno da tako nešto traži čovek od 193 cm i mitološko plavim očima. U redove Štarka stigao je pre dve i po godine. S ove distance, kada su ga zaposleni bolje upoznali, a krizni menadžment polako prestaje da bude modus operandi, u otvorenom razgovoru skicira planove za budućnost.

Lično, kako doživljavate Štarkov jubilej?

‒ On je dokaz da se kompanija prilagođavala, menjala, okretala tržištu i slušala svoje potrošače. Danas, kada prosečni vek trajanja firmi nije duži od 50 godina, stogodišnjica Štarka je potvrda da imamo sve što treba – pamet, snagu, istoriju i tradiciju. To je motivacija da nastavimo dalje, još sto godina.

Glavna investicija u prošloj godini bila je mašina za proizvodnju čokolade vredna 8,5 miliona evra. Koja su nova ulaganja?

‒ U međuvremenu, pokrenuli smo još dve velike investicije. Jedna se odnosi na rekonstrukciju proizvodne linije za vafle, u Beogradu. Do kraja godine potrošači mogu da očekuju Štarkove vafle u osveženom izdanju, kao i dodatne inovacije u tom segmentu proizvoda.

Napravili smo veliku investiciju na našoj drugoj lokaciji, u Ljuboviji. To je linija za proizvodnju keksa. Ona podrazumeva izlazak novih Štarkovih Keksića, i klasičnih i integralnih. Početkom iduće godine započećemo inovacije u tom segmentu. Između ostalog, u planu nam je izgradnja nove fabrike za proizvodnju flipsa, baš ovde, u Kumodražu, kao i novo skladište.

Naša industrija je u osnovi takva – bazirana na inovacijama. Cilj nam je da svake godine ostvarimo barem od pet do deset odsto prometa kroz inovacije. Danas je to važnije nego ikada, jer su potrošači zahtevniji, informacije su dostupnije i njihov protok je brži.

S tim u vezi, kako novim generacijama približiti vrednost Štarka kao fabrike uz čije su proizvode stasale brojne generacije?

‒ To je pitanje za milion dolara. Danas je to stvarno teško, zato što smo svedoci ogromnog rasta troškova i inflacije. Navike potrošačâ menjaju se maltene iz nedelje u nedelju. Strahovito je teško predvideti u koju inovaciju dugoročno uložiti. U našem biznisu, kada se odlučite za primenu neke inovacije, to je proces od godinu do godinu i po dana.

Nastojimo da osluškujemo dešavanja na tržištu. Sve više gledamo one kategorije proizvoda koje su potrošačima cenovno prihvatljivije po kilogramu.

Čokolada, nažalost, u nekim segmentima postaje luksuz. Međutim, štapići po kilogramu su jeftiniji i dostupniji. Gledaćemo da li se ti trendovi nastavljaju i, ukoliko se nastave, nastojaćemo da inovacije preusmerimo u segmente koji su potrošačima prihvatljiviji.

Osim inoviranja u proizvode, tehnologiju i fabrike, šta još podrazumeva Innowave program?

‒ Najpre, želimo da naši zaposleni shvate kuda Štark ide. Ovde ljudi rade i više od 20 godina i kroz taj proces uvideli su šta bi se moglo promeniti i poboljšati. Innowave program znači da zaposleni predlažu svoje inovacije, a mi ih u tome nagrađujemo.

Postoji nekoliko univerzalnih i aktuelnih biznis tema – ne samo postkovid period i ekonomske turbulencije nego i kriza sa radnom snagom, employer brending i slično. Šta vas najviše zanima?

‒ Ljudi. Dobri i lojalni ljudi, koji su spremni da se menjaju, prilagođavaju i uče. To nam je, u stvari, svakodnevna tema. Svaki dan ili razgovaram sa ljudima o tome kako da im pomognem da svoj posao rade bolje, ili sa saradnicima komentarišem na koji način da nađemo nove ljude koji su nam potrebni za dalji rast. Dakle, ljudi su primarna tema, a onda troškovi.

Mi imamo tu sreću da smo veliki i imamo dobre marže, pa uz ovakvo poskupljenje troškova još uvek možemo da podmirujemo sve svoje obaveze i donosimo neku vrednost deoničarima. Ali vi danas imate kompanije koje rade sa gubitkom i suočavaju se sa nekim potpuno drugim problemima u odnosu na one koje su imali dosad. Niko ne zna kakav je kraj ove situacije, tako da kreiramo moguće scenarije. Treća tema obuhvata planiranje i strategiju, tačnije, master plan za budućnost. To su tri glavne teme.

Marko Njavro, Štark

Sedam godina ste se bavili marketingom u pivarskoj industriji. Evidentno je da ste se odmakli od marketinga. Zašto?

‒ U dubini duše nisam „marketingaš”. To mi je bilo vrlo interesantno da radim i shvatam važnost marketinga, ali moram priznati da me u poslednjih nekoliko godina interesuju druge stvari, kao što su operacije, proizvodnja, supply chain itd. Važna mi je učinkovitost tog segmenta poslovanja, jer on danas pravi razliku. Marketing se može raditi znatno lakše nego pre, a supply chain, nažalost, ne može.

Intevju uživo Marko Njavro i urednik BIZLifea Stefan Tošović

Marko Njavro, Štark

Između dva sastanka, koji „snek” vam se nađe pri ruci?

‒ U svojoj kancelariji imam tajnu ladicu, za koju niko ne zna (smeh). Ja sam fan smokija, on je za mene „the brand”. Mogu da ga jedem u bilo koje doba dana i noći. A kada mi padne šećer, bananica je zlatno rešenje.

Kako vam, inače, izgleda radni dan?

‒ Ustajem u 6.30 č. i do 8 č. radim finalne pripreme za taj dan, uz ispijanje kafe i informisanje posredstvom različitih medija. Ispratim decu u školu i u kancelariji sam u 8.20 č., kada mi kreću sastanci. U proseku, imam ih između šest i sedam dnevno. U pauzama su to imejlovi, telefonski razgovori i slično.

Mada, moram priznati, ne dobijam mnogo imejlova. Valjda, kada postaneš generalni direktor, ljudi tri puta promisle pre nego što ti pišu (smeh).

Radim do 17-18 časova, zavisi od dana, i tu stvarno pokušavam da napravim „hard stop”, da do ujutro ne palim kompjuter. Naravno, ideje mi padaju na pamet, u tom smislu posao je neizbežan, ali izbegavam da nakon 18 časova sedam za sto i radim. Onda sledi vreme za porodicu i sport, ili nekakve lične gušte. Dva puta nedeljno sam u teretani i jednom nedeljno plivam.

Kao pasioniranog skijaša, moram da vas pitam za omiljeni ski-centar.

‒ Jedno mesto se stvarno ističe – Vejl, Kolorado. To je baš čudo! Od 500 do 600 kilometara staze, na četiri hiljade metara nadmorske visine. To je toliko veliko skijalište da ujutro, kada ideš na stazu – budući da fizički ne mogu sve staze da prođu strojevima – na žičari dobiješ mapu na kojoj je označeno koje staze su uređene, a koje još uvek nisu stigli da očiste. Osim toga, kada popiješ pivo na četiri hiljade metara nadmorske visine, ne treba ti drugo. Karta je malo skuplja, ali se zato uštedi na pivu (smeh).