HRANA ZA DUŠU: „Naša raznovrsnost je naš najbolji brend“

„Američki kauboj je postao brend, ali on ne postoji, to je kreirao Holivud. Srpski seljak, nažalost, nikada nije postao junak, a ima monumentalnih istorijskih epizoda gde je srpski seljak u „glavnoj ulozi” i i te kako bismo mogli da od njega napravimo heroja, pa čak i superheroja“, izjavio je za BIZLife magazin naš čuveni violinista Stefan Milenković.

• Za vas je 2020. bila možda i najlepša godina na privatnom planu. Koliko je teško biti roditelj, a koliko uspešan umetnik u „novoj normalnosti”?

Ja mislim da je biti roditelj teško, bilo kada i bilo gde, baš kao i biti uspešan umetnik, kao što je, zapravo, teško i biti uspešan u bilo kom poslu. I jedno i drugo je zahtevno i podrazumeva mnogo divnih trenutaka, puno izazova, ali i puno satisfakcije.

Korona je poremetila ceo svet, a nama se to podudarilo sa rođenjem sina, 25. aprila prošle godine, ali i sa jednim „vakuumom” u koncertima. To je, definitivno, bila specifična situacija, ali, ako gledamo pozitivno, pored toga što sam dobio Nikolu, naučio sam i da stvarno kuvam i proveo sam više vremena kod kuće nego ikad. Sve to se poklopilo sa 40. godišnjicom mog prvog nastupa, a možda je i simbolično da mi je kosmos sinhronizovao tu godišnjicu sa zaustavljanjem cele planete. Šalu na stranu, nikome nije bilo lako, pa ne bih da se žalim.

• Postoji ona čuvena formula po kojoj je uspeh „10 odsto talenta, 90 odsto rada”. Budući da je za vašu profesiju potrebno i jedno i drugo, šta biste vi rekli koji je odnos talenta i rada potreban za uspeh?

Toliko ima faktora za uspešnu karijeru, konkretno violiniste, da se talenat, odnosno neka vrsta predispozicije – podrazumeva. Bez ogromnog rada, koji je potreban da bi se taj talenat prvo razvio, a posle i održavao, bez discipline, bez podrške ljudi oko vas, bez dobrih profesora, bez sreće, bez kreativnosti, bez organizacije, bez socijalne inteligencije i umeća odnosa sa ljudima – uspeh, jednostavno, ne može da se desi. Ne poznajem nijednog velikog umetnika koji nije mnogo radio i vežbao u životu, a poznajem i mnogo onih koji su izuzetno talentovani ali nisu uspeli jer nemaju disciplinu i strukturu ličnosti za sve što je potrebno.

• U Americi ste živeli od 1997. godine, praktično veći deo svog života. Ima li istine u našim predrasudama da „Amerikanci nemaju dušu, već je sve samo biznis” i kako je onda tamo uspeo jedan umetnik? Ili su predrasude, ipak, samo predrasude?

To jesu predrasude, a ono što jeste tačno jeste da postoji etika poslovanja. Amerikanci generalno dosta svesrdno pristupaju biznisu i zaista se oseća duh toga da je sve moguće. Ali ako jednom ne postupite na etički način, to može da vam praktično zatvori sva vrata. U tom smislu, uvek su veoma korektni kada se radi o biznisu.

S druge strane, Amerikanci i te kako imaju dušu, samo se razlikuju stil življenja, prioriteti i donekle mentalitet. Umeju da budu veoma velikodušan i srdačan narod i to je ono što osvaja mnoge ljude i zbog čega vole Ameriku. Još se oseća taj duh američkih pionira, koji su pre više od tri stotine godina došli na kolima i koji su na tim ogromnim teritorijama morali da neguju dobrosusedske odnose.

• Radili ste kao profesor u Americi, a uskoro ćete biti profesor i našim đacima. Šta je to što su vas naučili vaši studenti?

Studenti su, pre svega, ogledalo nas kao pedagoga, umetnika i osoba. Sa vremenom uviđate neke greške u pristupu, neku metodiku rada koja je više ili manje uspešna. To ne može da se nauči u školi, već mora da se uči u praksi i dolazi sa godinama predavanja. Ja sam već sa neke 22 godine, kada sam i počeo da se bavim podučavanjem, znao kako da nekog učim, ali da bih došao do krajnjih rezultata, uzimajući u obzir i sve drugo i samu tu osobu, a ne samo njeno sviranje, bile su potrebne godine.

• A čemu vas je naučilo roditeljstvo?
  

Za moju suprugu i mene sve to je veoma sveže, tako da mi je gotovo neprijatno da govorim o roditeljstvu naspram toliko roditelja na svetu koji imaju toliko više iskustva. To je jedan „punkt”, referenca koja vam pomaže da mnogo jasnije vidite gde je vaš život bio pre i kako se i koliko promenio nakon tog trenutka. Mnogi ljudi kažu da vam se život totalno promeni kada postanete roditelj, a ja mislim da to, pre svega, zavisi od toga kakav ste život vodili pre. Video sam mnogo onih kojima se život zaista promenio, ali i one kojima je to samo jedan trenutni detour i, čim im se pruži mogućnost, vrate se u svoj pređašnji život i to dete ili tu decu povedu istim tim putem – da li to bio hajking, biznis, sport i sl. Ukratko, roditeljstvo – za sada – nije lako i mi smo u punom naletu brige o jednom devetomesečnom, blago rečeno, živahnom Nikoli.

• U trenutku kada se puno priča o „odlivu mozgova” iz Srbije, vi ste se vratili ovde?

Povratak smo dugo planirali i korona je, ako išta, taj trenutak odgodila za godinu dana. Već nekoliko godina planiram povratak u Evropu, ako je moguće, sa bazom u Srbiji, s obzirom na to da mi je sigurno šezdeset posto koncerata u Evropi.

Nakon 23 godine u Americi i 22 godine predavanja u fantastičnim ustanovama, prvo na Džulijardu, potom na Univerzitetu Ilinois, želeo sam da se maksimalno posvetim našim studentima i promovisanju naše klasične muzike u svetu. Naravno, biti blizu familiji jeste važan faktor, tako da, kada se sve sabere, radujemo se ovoj novoj etapi.

• Koju biste pesmu ili klasičnu kompoziciju izabrali za „saundtrek” svog života?
  

Nemoguće mi je da odaberem samo jednu pesmu koja bi bila „saundtrek” mog celog života, jer je to čitav spektrum raznih iskustava, da jedan kompozitor ili jedna numera ne bi to mogle da obuhvate. Uvek sam voleo grupu „Kvin”, tako da može bilo šta od njih, a što se klasičnih kompozitora tiče, onda bilo šta od Baha, možda čak i Bramsa, a sad, dok pričamo, pada mi na pamet i Vivaldi, zbog svoje lepršavosti i poletnosti. Iskreno, ne mogu da zamislim svoj život bez ove… zapravo, bez bilo koje vrste muzike.

• Da li radije birate film ili seriju?

Iskreno, i jedno i drugo – ne biram (smeh). Neke serije su meni, ali, mislim, i milionima ljudi ostale zauvek u sećanju, poput „Breaking Bad”, pre toga i „24”, sa Kiferom Saterlendom, serija sa kojom sam prvi put iskusio „navlačenje” i „bindžovanje”. U dahu sam odgledao i „Game of Thrones” i „Better call Saul”. Inače, volim epsku fantastiku, pristajem na sve sa mačevima i oklopima, tako da sam nedavno počeo da gledam „Vikinge”.

• Koju knjigu biste preporučili kao „obaveznu literaturu”?
  

U jednom periodu života sam, zaista, „misionarski” govorio ljudima koje knjige bi trebalo da pročitaju u životu, ali odabrati jednu – nemoguće je. Koliko ljudi – toliko ćudi, pa toliko i ukusa. Ako nekome kažete: „Moraš da pročitaš Balzaka” ili „Moraš da pročitaš celog Alana Forda, bez toga nisi čovek” ili „’Razgovori sa Bogom’ su prava stvar” ili „Dipak Čopra ima jednu fenomenalnu knjigu” i sl. – sve zavisi kome pričate, jer ima ljudi koji zaista neće nikad neke knjige ni otvoriti, bez obzira na to koliko bi im, možda, značile. Važno je čitati ono što nam prija, biti svestran, pa će nas to, možda, navesti i na neke druge teme koje nam mogu biti bitne u životu. Ali ako mora da se izabere baš jedna „obavezna literatura”, onda je to „Alan Ford” (smeh).

• Šta je, po vašem mišljenju, najbolji srpski brend?

Srbija ima mnogo – zapravo, neću ni da kažem „potencijala”, jer je puno tog već iskorišćeno. Ima splet jedinstvenih kvaliteta koji mogu biti brend. I sama ta raznovrsnost može biti brend. Hrana, ali i piće; muzika, ali i istorija; narodne nošnje…

Recimo, američki kauboj je postao brend, ali on ne postoji, to je kreirao Holivud. Naš srpski seljak, nažalost, nikada nije postao junak, a ima monumentalnih istorijskih epizoda gde je srpski seljak u „glavnoj ulozi” i i te kako bismo mogli da od njega napravimo heroja, pa čak i superheroja. Ono što je sigurno jeste da bismo mogli bolje i više da zaštitimo neke stvari koje su naš brend – to rade sve zemlje, a mi imamo strah da će se to poistovetiti sa nacionalizmom, što ne može biti dalje od istine. Prosto bi trebalo da očuvamo ono što imamo u istoriji na jedan fin, blag i pristojan način, kao naše nasleđe i ono što ćemo prenositi i našoj deci.

Da zaokružim priču, čini mi se da je baš ta raznovrsnost naših kvaliteta i naših karakternih crta i
naše istorije ono što je interesantno za ovo područje. Neke zemlje su mnogo više monotematske i nekako ih brzo definišemo, a naša jaka karakteristika je da smo raznovrsni i da imamo izraženu individualnost, što se odražava na uspehe u raznim oblastima koje baš to i vrednuju.

• Šta je vaša „hrana za dušu”?

Ako bih rekao muzika, niko mi ne bi verovao (smeh), jer je to već toliko prisutno u mom životu. Ali činjenica je da je muzika moja nasušna potreba. S druge strane, moja supruga i ja obožavamo prirodu i nikada nisam naišao ni na sličan osećaj onome kada silazite niz Grand kanjon. Ili osećaj kada ste u indijanskom rezervatu, osluškujete tišinu, osećate svu tu istoriju i melanholiju. To okruženje je prava hrana za dušu, osećaj koji vas inspiriše i traje zauvek, kao neizbrisiva emotivna razglednica.

Naravno, ako sviram ili slušam neki predivan koncert, to isto može biti hrana za dušu. Ali i muzika spada u „zakone prirode”, tako da bi moj konačan odgovor bio: priroda je moja hrana za dušu.

Izvor: BIZlife magazin