HRANA ZA DUŠU: Vodič slobode

Premda joj posao zavisi od glasa, pevačica Ana Stanić voli aktivnosti koje ne trpe galamu. Ovo je njena priča o tišini i talasima.

Ana Stanić će u 2023. obeležiti 25 godina od izlaska svog prvog solo albuma – „Metar iznad asfalta”, kada bi trebalo da promoviše i novi aranžman. Kreirala ga je i snimala, kako kaže, bez žurbe. Tome su je naučili talasi. Nije nam to rekla, ali možemo prognozirati ime novog albuma: Metar iznad vode?!

• Šta možete da nam kažete o sadržaju koji ste spoznali u Maroku?

Moj prvi susret sa Marokom bio je nesvakidašnji. Sletela sam na aerodrom koji je tri sata vožnjom udaljen od Esauire, mesta gde sam se uputila. Uzela sam taksi koji me je vozio kroz neverovatne krajolike i sela, dok je na radiju išao prenos četvrtfinalne utakmice Svetskog prvenstva između Maroka i Portugalije. Utakmicu je komentarisala žena, jako uzbudljivo.

U jednom selu prošli smo pored kafića u kom je grupa muškaraca gledala u televizor. Ispostavilo se da su u tim trenucima bili penali koji odlučuju o pobedniku. Rekla sam taksisti da se zaustavi, da slobodno odgleda finiš meča. Maroko je pobedio, a ja sam u tom seocetu, sticajem okolnosti, prisustvovala radovanju kakvo je teško opisati.

Bila je to dirljiva scena koja se u velikoj meri prenela na ostatak mog boravka tamo. Ljudi su bili izrazito topli i dobro raspoloženi. Od momka koji mi je na mestu gde ne primaju kartice pozajmio keš dok ne odemo do bankomata, do osoblja u hotelu koje mi je organizovalo tradicionalnu večeru kada su saznali da mi je rođendan… Sve je bilo srdačno.

Ana Stanić

• Nije čudno što vas privlače vetrovite plaže, jer volite kajt-surfing. Ipak, u Maroku ste probali klasično surfovanje. Kako vam se ono čini?

Esauira, mesto u kom sam boravila, na obali je Atlantskog okeana i poznato je po surfovanju. Otišla sam da ga probam čim sam stigla i ne bi bilo pogrešno reći da sam ponosna na sebe. Zašto? Koliko god da volim adrenalin, ne volim hladnoću, a bilo je veoma vetrovito i prohladno. Temperatura okeana je bila negde oko 18 stepeni, što mi je ukazivalo na to da je možda bolje vratiti se u hamam i popiti čaj, ali bila sam odlučna u nameri da probam surf. Baš tad i tu.

Ipak, moram priznati da sam doživela šok na dasci shvativši koliko je teško surfovati. U odnosu na ostale sportove na vodi koje sam probala, ovaj je neuporedivo teži. Da probam da uporedim: zamislite da ste otišli na skijanje, ali ne postoje žičare, nego se peške penjete do vrha.

Surfovanje podrazumeva da odlaziš u duboke talase veslajući. Popela sam se u jednom trenutku na kolena, ali jedan dan nije bio dovoljan da se uspravim i ustanem na dasci. Pri tome, talasi nisu bili dovoljno veliki, a u plićak nisam smela da idem zbog kamenja. Rezime priče je da sam se poprilično namučila i iscrpla. Talasi te udaraju, prevrću… Sada imam jedno ogromno poštovanje prema surfovanju. Meštani su mi pomilovali ego objašnjenjem da se surfovanje uči najmanje godinu dana, jer nije reč samo o veštini, nego i o sticanju izdržljivosti i snage za tu akciju.

• Sportovi na vodi nisu samo „fotka na Instagramu”. Šta ste naučili o sebi trenirajući kajt-surf?

Prvi put sam ga probala pre 20 godina, u Francuskoj, kada je cela priča tek počinjala, a onda sam ga zavolela na Adi Bojani. Ozbiljniju posvećenost tome počinjem pre sedam godina, na Adi Bojani. Postoji nešto razoružavajuće u tom sportu. Kontakt sa prirodom: sunce, more, okean, talasi, vetar…

Moram da priznam kako se više bavim skijanjem na vodi, tačnije slalomom na monoskiji. I to radim na jednom jezeru nadomak Beograda, koje zbog svoje konfiguracije traži preciznu tehniku i finese u vožnji. Svaki slobodan trenutak kada sam u Beogradu, tokom leta, koristim za to. Ovaj sport je antistresna terapija, vraćanje u balans, injekcija za dobro raspoloženje i preporod.

Ima još jedna važna komponenta sportova na vodi. Obožavam prijateljstva i poznanstva koje sam zahvaljujući njima stekla, neka traju i po dve decenije.

Tu ne postoji šminka i poza, sve je nekako ogoljeno: izlažemo se naporu, padamo, ustajemo, uspevamo, ne uspevamo…

I svi naši razgovori i teme, na kraju tog dana, tiču se sporta, što prija kao beg od gradskih priča. Ima nečeg okrepljujućeg u takvim odnosima.

• Pomaže li sport muzici?

Naravno, putovanja, osećaj slobode koji osećam na vodi i kontakt sa prirodom imaju svoje mesto u mojoj muzici. Sport mi pomaže da svoju muzičku kreativnost kanališem na pravi način.

• Šta je najbitnije što vam se na muzičkom planu dogodilo u 2022. godini?

Intenzivno sam radila na svom novom albumu. Iako sam ga najavila za kraj 2022, on će se, ipak, desiti u 2023, jer su se u međuvremenu realizovale neke nove pesme, saradnje, dueti. U 2023. ću obeležiti 25 godina od izlaska svog prvog solo albuma – „Metar iznad asfalta”. Taman ću imati priliku da svoj novi muzički materijal simbolično povežem i sa tim.

• Koja je vaša muzička plejlista za dobar osećaj kod kuće?

Iskreno govoreći, malo slušam muziku kod kuće. Uglavnom je slušam dok sam u kolima, i to neretko radim vrlo ciljano – kada želim da čujem neke nove pesme, ili u situacijama kada želim da postignem određenu atmosferu.

Moram da priznam kako vrlo često boravim u apsolutnoj tišini, što bi se reklo – odmaram uši. Naročito u periodu kada dosta vremena provodim u studiju. Prošle godine sam gledala seriju Euforija, gde mi se jako dopala muzika, kreirao ju je britanski umetnik Labrint.

• Kada smo kod serija, možete li da preporučite još neku?

Netfliksove serije su za svaku preporuku. Izdvojila bih „Krunu”, koju sam ispratila sa malim zakašnjenjem, a odgledala sam i francusku „Biro”, kao i „Call My Agent”. „White Lothus”, na HBO, takođe je za preporuku.

Ana Stanić

• Predstava i knjiga?

Predstava koja mi se svidela jeste „Noćna straža”, u Ateljeu 212. Vrlo je duhovita. Trenutno čitam knjigu „Žig”, Dragana Popovića.

• A šta bi pisalo u vašoj knjizi uspeha?

Pored mog slatkog, divnog, divljeg dečaka, mog sina, sa kojim sam izgradila drugarski odnos, što mi je bilo veoma važno da postignem – moja knjiga uspeha je uvek vezana za osećaj slobode, kako god to ljudi tumačili.

• Gde ste na skali između analognog i digitalnog?

Rekla bih da sam negde na polovini. Stalno sam na Instagramu, na Fejsbuku nešto manje. Neretko gledam serije i filmove na telefonu, ali ne bih rekla da sam previše okrenuta digitalnom.

Recimo, svoje obaveze i dalje pišem rukom, u svoj rokovnik. Kada spremam koncept za nešto, najpre ga pišem rukom u svesku, posle ga prepisujem u kompjuter. Za akorde, takođe, imam sveščicu u koju pišem.

Sada, kada imam naočare za vid, za blizinu, koje sam nakon više godina odlaganja nedavno nabavila, planiram da se vratim čitanju knjiga, koje sam zapostavila. Možda čak malo više naginjem ka analognom nego ka digitalnom.

Izvor: BIZLife Magazin