Jelena Milašinović je diplomirala klavir na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a zvanje magistra nauka stekla je na Univerzitetu umetnosti, na programu Kulturna politika i menаdžment u kulturi (interkulturаlizаm i medijаcijа na Balkanu).

Doktorirala je na fakultetu FMK. Stručno usavršavanje u oblasti odnosa s javnošću stekla je na Londonskoj školi za odnose s javnošću u Beogradu. Na poziciji PR menadžera Beogradske filharmonije nalazi se od 2013. godine. Kao portparolka institucije, upravlja celokupnim komunikacijama organizacije, osmišljava i sprovodi komunikacione strategije, razvojne projekte društvene odgovornosti i promocije brenda Beogradske filharmonije.

Za prvi koncert Beogradske filharmonije na otvorenom nagrađena je PRiznanjem 2018, u kategoriji PR komunikacija u integrisanim kampanjama, koje dodeljuje Društvo Srbije za odnose s javnošću (DSOJ). Dobitnica je nagrade „Kaktus” za najbolji PR u 2019. godini od strane Marketing mreže, kao i nagrade Udruženja za tržišne komunikacije Srbije u dve kategorije: „Brend PR” i „Komunikacija društveno odgovornog projekta”.

• Šta se trenutno radi, priprema i organizuje u Beogradskoj filharmoniji?

‒ Ovo je jedan od najuzbudljivijih perioda u filharmonijskoj sezoni, u finalu smo jedne, a u foto-finišu priprema za objavu nove sezone. I to kakve – jubilarne! Beogradska filharmonija će ovog juna proslaviti stoti rođendan. Naš prvi vek postojanja obeležavaćemo tokom cele godine kroz nastupajuću koncertnu sezonu, odnosno do juna 2024. godine. Publiku očekuju koncerti na otvorenom, gala nastupi, ali i brojna iznenađenja, a naš stogodišnji ponos ćemo širiti na turnejama kako u regionu tako i u čuvenim evropskim muzičkim centrima. Međutim, do kraja tekuće sezone, pod nazivom „Na dobrom putu”, posvećene muzičkim metropolama, muzikom putujemo na veoma atraktivne destinacije, poput Buenos Ajresa, Njujorka, Istanbula itd., i to uz superstarove, poput Ksenije Sidorove na harmonici, pijaniste Fazila Saja, violončelistkinje Kamij Toma, pijaniste Aleksandera Gavrljuka.

• Uzimajući u obzir konkretno vašu ulogu i poziciju, reklo bi se da vam je, između ostalog, jedan od zadataka da popularizujete klasične muzičare, koncept Filharmonije, generalno da približite ljudima tu priču. Kako?

‒ Najpre smo izgradili karakter Filharmonije kapricioznim idejama, hrabrim istupima i spajanjem naizgled nepomirljivih koncepata. Od iznenadnih svirki na ulici, preko neobičnih i ekstravagantnih programa do slušanja klasike u noćnom klubu zajedno sa filharmoničarima u ulozi di-džejeva. Beogradska filharmonija je sve samo ne klasična, predvidiva i uštogljena. Muzikom smo odavno izašli van koncertne dvorane, a prilikom redovnih nastupa u sali Kolarca prate nas ovacije kao na stadionu.

Ponosni smo na to što je Filharmonija postala voljeni brend, akter u svakodnevnom društvenom životu, uz klasičare koji su prikazivani u najrazličitijim izdanjima – od naslovnice „Plejboja”, preko kulinarskih umeća do borilačkih veština.

Najlepši deo popularizacije klasične muzike u poslednje vreme sprovodimo kroz neodoljive „bebi-koncerte”. Reč je o nastupima orkestra za bebe do dve godine, koje vezujemo za Filharmoniju bukvalno od njihovih prvih dana, dok slušaju muziku igrajući se na strunjači koja je postavljena tik ispred orkestra. Svedoci smo dirljivih momenata koje roditelji dele sa svojom decom u našoj instituciji, koja je otvorena i oslobođena stigme da je elitistička i samo za odabrane.

• Kako izgledaju gostovanja Beogradske filharmonije? Gde najčešće putujete i kako to izgleda? Prenesite nam malo atmosfere.

‒ Turneje i gostovanja su, svakako, najzabavniji i najuzbudljiviji aspekt filharmonijskog života. Još uvek se prepričavaju anegdote sa antologijske meksičke turneje iz prošlog veka, u kojoj su glavni akteri članovi prethodne generacije filharmoničara. U staro vreme se dešavalo i da orkestar stigne na destinaciju, a instrumenti završe na drugoj strani sveta. U novijoj istoriji putovalo se često u Italiju, Austriju, Nemačku, a većina anegdota sa turneja iz Švedske 2006. godine, tada veoma mlade generacije muzičara, ostaje u folderu filharmonijskih tajni. Svakako je jedna od najmilijih i najvažnijih dostignuća prva američka turneja, 2014. godine, u Čikagu, Klivlendu, Vašingtonu i Njujorku, na koju su mnogi od nas najponosniji. Nikad neću zaboraviti atmosferu iz hotela kada su uzbuđeni i džet-legirani muzičari, stigavši u Novi svet, prosviravali repertoar noću, pa se iz svake sobe čuo neki deo partiture. Kada putujemo autobusima, ne možemo se pohvaliti brzinom, pa se šalimo da je prosečna filharmonijska brzina 50 km/h, ali su zato te deonice prepune smeha i zafrkancije.

• Koncert na Ušću se i dalje prepričava. Šta mislite, zbog čega?

‒ To je fenomen u vezi sa najmasovnijim izvođenjem klasične muzike tokom kojeg se muzika sluša s poštovanjem kao da se izvodi u koncertnoj dvorani, ali se odvija u užarenoj rok atmosferi. Publiku uvek pozivamo na piknik, tako da ljudi već dolaze u posebnom raspoloženju sa velikim iščekivanjima. Na prvom koncertu na otvorenom okupili smo više od 25.000, a na narednom preko 40.000 ljudi. Nikad neću zaboraviti kada su, nakon prvog koncerta, naši autobusi prelazili most, a publika koja se peške vraćala ka starom delu grada skandirala je od oduševljenja Filharmoniji kao da nije dovoljno aplaudirala tokom koncerta. To su događaji uzajamne i ogromne zahvalnosti – Filharmonija dobija veliko divljenje za sve ono što čini da naša zajednica bude bolja, a publika ima osećaj vraćenog dostojanstva tokom tih nekoliko sati koje provodi slušajući umetničku muziku u jedinstvenoj atmosferi.

Uoči prvog koncerta na otvorenom pozvali smo publiku da sama bira program koji bi htela da joj Filharmonija izvede, a naredne godine smo priredili audio-vizuelni spektakl puštajući snimke iz svemira koje je NASA zabeležila uz izvođenje veličanstvenih primera simfonijske muzike. Jedva čekamo ovo leto, kada se ponovo vraćamo na našu livadu u Bloku 13, gde tradicionalno pripremamo muzičke piknike, a program će da bude namenjen bukvalno svim generacijama.

• Tema našeg magazina je „event industrija”. Kovid je devastirao njenu stabilnost. Kakva je njena sadašnjost, ali i budućnost?

‒ Cela industrija je pretrpela veliku krizu, a pronalaženje načina kako da se ona prevaziđe bilo je veoma izazovno. Međutim, sada svedočimo potpunom „bumu”, bar kada su kulturni događaji u pitanju. Restrikcije su pojačale želju, pa se publika vratila u dvorane, filharmonijski koncerti su ponovo rasprodati, a dobili smo i novu publiku. Isto primećujem u pozorištima, koja su krcata, i na događajima u vezi sa vizuelnom scenom. Ovakva je situacija na domaćem terenu delimično i zbog toga što karte za kulturne događaje nisu skupe, što u svetu nije tako. Mnoge filharmonije i koncertne dvorane još uvek se nisu u potpunosti vratile „na staro”. Međutim, kada govorimo o orkestarskim aktivnostima, kovid je veoma destabilizovao gostovanja i turneje. Taj deo industrije je u ovom momentu gotovo obustavljen, jer je gostovanje velikih ansambala finansijski veoma zahtevno i kompleksno.

• Preporučite nam neki kulturni sadržaj. Šta gledate, čitate, slušate, pratite?

‒ Redovno pratim podkast „Zadovoljstvo u tekstu” i intelektualni bugivugi Biljane Srbljanović i Vladmira Cerovića na razne tekstove. Takođe, pratim Galebov podkast „Agelast” i razgovor sa veoma interesantnim gostima, a nadam se da će publika u skorijoj budućnosti zavoleti i filharmonijski podkast, koji imamo nameru da pokrenemo, uz otkrivanje raznih tema, rušenja tabua i pružanje nekih novih perspektiva i uvida. Jedva čekam da gledam „Očeve i oce”, Veljka Mićunovića. Duboko su me dirnule „Sitnice koje život znače”, Andreja Nosova, koje sam gledala nekoliko puta. Radujem se turneji „Dipeš moda” u regionu i navijam da Milica Vučković i Branko Rosić što pre napišu nove knjige. Do tada, čitam „Jogu”, Karera, i planiram da ponovim Prustovu „Potragu za izgubljenim vremenom”, samo vremena za tu „potragu” još uvek ne mogu da nađem.

• Čini si da odeća koju nosite nije kupljena na domaćem tržištu.

‒ Naprotiv, najponosnija sam u modelima domaćih dizajnera, koji su mi omiljeni deo garderobe i veoma sam pričljiva prilikom upita o autorima tih komada. Obožavam izmaštani svet Ane Ljubinković, koji je čista umetnost, ali isto tako i oklop, odnosno otklon od prozaične svakodnevice. Zabavlja me moda koja se vidi ali ima šta da kaže, a često dobijam komentare da zimi donosim proleće, jer obožavam boje i beskrajnu igru kombinovanja. Potpuno se slažem sa maksimom da je smeh jedna od najozbiljnijih stvari, a humor kroz modu i dizajn mi je jedna od omiljenih disciplina. Sve je mnogo šarmantnije ukoliko je torba koju nosim u obliku francuskog buldoga ili cepelina, ili ako stolice i lampe u stanu imaju formu zečeva.

Za razliku od dnevnih rutina, koje su često lekovite, banalnost svakodnevice je za mene krajnje nepodnošljivo stanje, koje izbegavam na sve moguće načine, a moda je jedan od njih.