Red je da se upoznamo

Piše: glavni i odgovorni urednik BIZLifea Borislav Despotović

Kada sam napuštao bivšu i prelazio u novu firmu, morao sam, posle decenije i po, opet da pišem CV. Bilo je to čudno za mene, jer osim opisa novinarskog i uredničkog posla – ništa drugo nije stalo na papir.

Nisam pisao o radu na građevini, fizičkim poslovima preko, sedam godina konobarisanja, o akviziterskom poslu za jednu izdavačku kuću i još koječemu. Nije to bilo ni mesto, a ni trenutak, da kažem da veoma dobro znam šta je to kad pošteno radiš pa ne dobiješ platu mesecima, da znam šta je to sindikalno organizovanje i štrajk, šta sve moraš da preživiš dok svoje zarade ne dobiješ putem Suda, pa i to šta su suspenzija i disciplinska mera. Zapravo, bilo je sve to mnogo, mnogo teže, ali ne bih sad detaljisao. Međutim, kao nepopravljivi optimista, nisam dozvolio da me bilo šta od toga slomi (iako me je momački lomilo), nego sam iz svih tih emotivno teških situacija izlazio jači, a bo’me i znatno pametniji.

A zašto vam sve ovo govorim? Ne brinite, ne želim da pravim neku žalopojku, naprotiv, ovom pričom hoću da vam kažem da veoma dobro razumem temu broja BIZLifea, a to je takozvani employer branding. Radio sam u lošim i u dobrim sredinama, sa divnim i ne tako dobrim šefovima, sa pravim liderima i sa klasičnim „srpskim gazdama”, sa dobronamernim kolegama i onima „namazanim sa svim mašćama” (što bismo mi Laloši rekli). Naravno da nisam ekspert za „employer wellbeing”, ali sam za sve ove godine jasno uvideo razliku između dobrog i lošeg poslodavca, odnosno radnog okruženja. Istini za volju, nisam ja otkrio nikakvu toplu vodu, samo sam prošao isto ono što i brojni radnici u Srbiji. Međutim, za razliku od mnogih, nikad nisam hteo da se pomirim sa onom izrekom: „Ćuti, dobro je, uvek može i gore!”

Kao običan čovek, naravno, imam stav o ovoj temi, ali mi novinarski kodeks ne dozvoljava da sudim o tome da li je nešto dobro ili loše. To nikad nisam radio, pa neću ni odsad, ali znam ko to sme i može, pa zato od ovog, 121. broja magazina BIZLife, a mog prvog na mestu glavnog i odgovornog urednika, vraćamo staru praksu sa analizom teme broja.

Naš privredni ambijent se ne može generalizovati, jer sve se razlikuje od poslodavca do poslodavca i zato nije u redu jednostrano i neutemeljeno kritikovati, ali isto tako nije dobro ni kada se stvarnost ulepšava. Meni ova tema nije strana, naprotiv, kao novinar sam je analizirao više puta u poslednjih desetak godina, a sagovornici su mi, između ostalih, bile i mnoge sjajne osobe kojima će ovo izdanje magazina stići u ruke (prepoznaće se one same).

Dakle, i oni koji vole samo da upiru prstom tražeći nekog krivca, kao i oni koji sve vide šareno i sa šljokicama, mogu da očekuju da će magazin BIZLife da otvara priče i ukazuje na poslovne probleme, kroz analize sa sagovornicima koji su kredibilni i poštovani.

To zaslužujete vi, naši dragi čitaoci, ali i sâm magazin BIZLife.

P.S. Gledam sad šta sam napisao i deluje mi kao neka „ja, pa ja” priča, ali svako ko me poznaje zna da ja nisam taj samozaljubljeni tip. Elem, nije mi to bila namera, tako se namestilo – kako zbog teme tako i zbog toga što je red da se upoznamo.

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: Zoran Rašić