Najbolji edukator na svetu za BIZLife: Volim da idem u „lov na talente“

Najbolji edukator i predavač na svetu je Borko Petrović, profesor engleskog jezika u paraćinskoj gimnaziji i Osnovnoj školi „Stevan Jakovljević“.

U konkurenciji su bili nastavnici iz 110 država, a nagrada mu je uručena prošlog meseca na svečanosti u Nju Delhiju.

Nagrada koja je profesora Petrovića svrstala u red najboljih svetskih nastavnika njegove učenike ne iznenađuje, a nije mu ni prvo takvo prizanje.

U prosveti je skoro dve decenije, časove neprestano obogaćuje novim, interesantnim sadržajima i tvrdi da uprkos teškoćama koje ga prate, taj poziv ne bi menjao ni za jedan drugi. Učenje engleskog jezika na časovima profesora Borka, kažu đaci, nije običan čas. Jer nije kao drugi profesori koji će da prate samo sistem rada, već on pokušava da na zanimljivije načine sve što uče predstavi.

Časove obogaćuje novim sadržajima i primenjuje takozvano samoregulisano učenje.

Dok sređuje utiske iz Nju Delhija, o tome kako se našao na ovom takmičenju, i kakav je osećaj biti najbolji edukator govori ekskluzivno za BIZLife.

• Kakav je osećaj biti najbolji edukator na svetu, kako je izgledala sama dodela nagrade? Kako ste se našli i najjužem izboru i kakve utiske nosite iz Nju Delhija?

Svečanost povodom dodele prestižne “Global Teacher Award” nagrade je održana 6. novembra u Nju Delhiju. Osim delegata iz mnogobrojnih zemalja širom sveta, svečanosti su prisustvovale ugledne zvanice, među kojima i ambasadori više zemalja. Ambasada Republike Srbije u Indiji je našoj delegaciji učinila izuzetnu čast poslavši zamenika ambasadora Lazara Vukadinovića i konzulku Ivanu Pavić da sa nama podele napetost i višečasovno iščekivanje.

Delegacija boljih nastavnika sa prostora bivše Jugoslavije, okupljena oko asocijacije „ANNEXYU”, imala je priliku da poseti razne škole i obrazovne koncepte u četiri indijske države, prisustvuje nastavi i razmeni iskustva i kontakte sa kolegama iz tih škola koji su već izrazili želju da započnu projekte sa nama i uzvrate nam posetu u skorijoj budućnosti.

Toplo smo dočekali na svakom koraku, trudeći se da nam ničeg ne manjka u toj dalekoj, egzotičnoj i čudnoj zemlji punoj neverovatnih kontrasta i krajnosti u svemu, na svakom koraku. Rekao bih, ne kontinent, već planeta za sebe. A doživeli smo i preživeli njihov čuveni saobraćaj bez pravila, krave na putu, majmune oko hotela, guštere u sobi, ljutu hranu, truckave vožnje rikšom, klaustrofobične viseće mostove, ali i svetu reku Gang, prkosne Himalaje, blještavi Tadž Mahal… To je kontrast o kome govorim, to vam je Indija.

• Imali ste priliku da na dodeli nagrade održite i predavanje, šta ste poručili kolegama iz sveta?

Neverovatnim spletom okolnosti, Željana Radojičić Lukić, osnivač Asocijacije najboljih nastavnika i autorka koncepta „Čarobno selo“ i učenja na otvorenom i ja smo se našli u panel diskusiji sa kolegama iz Indije, Tunisa, Poljske, Filipina i Hrvatske, upravo na temu „srećne učionice“ i koncepta integrativne nastave. Jako smo se obradovali jer su to osnove naše obrazovne filozofije, naročito Željana koja je rodonačelnica tog koncepta na ovim prostorima. U najzapaženijoj panel diskusiji na ovogodišnjem svetskom forumu obrazovanja, slobodno mogu reći da je naš nastup izazvao najviše interesovanja i pitanja iz publike.

Domaće predavače su posebno zaintrigirala naša iskustva sa konceptom integrativne nastave kao preduslovom za srećne učionice jer je njihovo školstvo trenutno na prekretnici između tradicionalnog pristupa nastavi i nasleđa iz kolonijalnog perioda sa jedne strane, a interaktivnog, savremenog i inkluzivnog pristupa sa druge strane. Iz svega viđenog, može se izvesti zaključak da je veliki broj obrazovnih sistema, prema rečima prisutnih, u jednoj takvoj tranziciji danas.

Ja sam se okupljenima obratio rečima ohrabrenja. Podsetio sam ih da je naša misija plemenita, a naš poziv svet i da se to ne nalazi na ulici svakog dana.  Najveći broj ljudi sebe smatra srećnim ako ikada u životu dobiju šansu da, bar na trenutak, budu nečiji heroji. A nastavnici tu šansu imaju svakog dana. Zamolio sam sve prisutne da nikada to ne zaborave i da nikada nikome ne dopuste da im to oduzme. Na kraju svog govora sam nagradu posvetio svim kolegama, gdegod se nalazili.

• Ko vas je nominovao za ovo prestižno priznanje koje vam nije prvo?

Put koji sam prešao je bio trnovit jako dugo. Često sam se pitao da li uopšte idem u pravom smeru. Tada su se pojavili „znaci pored puta“ u vidu nagrada i priznanja. Samo sam kod prvog posumnjao te 2017. godine kada sam nagrađen kao jedan od najboljih edukatora Srbije. Već 2019. se pojavio drugi znak u vidu priznanja za jednog od najboljih nastavnika sa prostora bivše Jugoslavije koje okuplja asocijacija „ANNEXYU”. Odmah zatim je stiglo još jedno nacionalno priznanje i nominacija za najboljeg nastavnika sveta 2020. koju je „pokvarila“ pandemija i osujetila moj put sa srpskom delegacijom u Dubaji.

Malo pre toga sam dobio i Oktobarsku nagradu Skupštine opštine grada Paraćina, a kažu da je najteže biti priznat u svom mestu. Dve godine nakon tog neodlaska u Dubaji, desilo se prelepo Trebinje u oktobru ove godine i peta po redu regionalna konferencija Asocijacije najboljih nastavnika Balkana. Na predlog kolega, ja sam nominovan i uz njihovu ogromnu podršku otišao sam za Nju Delhi sa delegacijom asocijacije „ANNEXYU”. Ostalo znate.

• Šta podrazumeva vaš specifični inovativni model nastave? Objasnite nam kako vi to držite časove i kakva je reakcija đaka na takav model rada? 

Prvo, kada se kaže „inovativni“, to zvuči toliko pompezno i bombastično, a suština se krije u jako jednostavnim stvarima: to su ljubav i empatija.

Ja toliko volim svoj poziv da dovoljno poštujem sebe, svoje kolege, đake i njihove roditelje. Iz te ljubavi razvijam empatiju koja mi pomaže da pažljivo osluškujem njihove potrebe i prilagodim se svim promenama i potrebama. A promene su u 21. veku i česte i neminovne. Nemamo luksuz da ispustimo generacije i generacije đaka i pošaljemo ih goloruke u svet. Zato se sve manje govori o znanju u tradicionalnom smislu, a sve više o kompetencijama, mekim veštinama, brzim transformacijama i prilagođavanju – još jedna „nova normalnost“.

Zbog svega toga ja sam svojim đacima sve ono što im je u datom trenutku potrebno jer ne postoje dve iste glave, dve iste ličnosti. Za početak, moraš da slušaš, iz slušanja da razumeš, iz razumevanja da delaš. Kada se povežete sa učenikom na tom nivou, onda može da krene i obrazovanje i vaspitanje koje smo toliko zapostavili.

Tada imate poverenje i jedino vam treba vreme, a mi ga kupujemo po potrebi. Kako? Tehnologijom! Kada pustite tehnologiju da radi za vas poput dobrog sluge, ubrzo ćete ubirati plodove svog rada, prepuštajući đacima sav posao, što je i cilj svakog nastavnog procesa – osnaživanje učenika da promišljaju o svom učenju dok uče, a ja sam tu da ih usmeravam.

• Kakav je to koncept „izokrenute učionice“, recite nam više o tome?

Koncept „izokrenute učionice“ i hibridne nastave najbolje odslikava ono što ja radim. Na taj način, eliminišu se zidovi učionice, prevazilaze prepreke, brišu granice između igre i učenja i tada su realni život i obrazovanje u saglasnosti. Ako imate šizofrenu situaciju da su nam školske kapije vremenski portali koji vode u 19. vek kada kroz njih prođete, onda nas nije izneverio „sistem“ – izneverili smo sami sebe. Moj posao je da ostanem „up to date” da bih mogao da služim novim generacijama i njihovim raznovrsnim potrebama.

Zbog toga ja volim da „idem u lov na talente“ jer je najveća privilegija jednog nastavnika otkriti skriveni talenat kod učenika i iskoristiti ga na pravi način. Zato moji đaci čitaju u našem klubu, debatuju, ćaskaju sa vršnjacima iz celog sveta, obilaze taj isti svet ili virtuelno ili kroz razmene učenika, glume, pevaju, recituju, pišu, komponuju, izrađuju stripove, snimaju reklame i spotove, dizajniraju internet stranice, vode promociju škole, organizuju humanitarne akcije.

Da, i to su načini za učenje, ne samo testovi i diktati. Zato moji đaci upravljaju svojim učenjem i ocenom birajući u kojim će aktivnostima učestvovati i da li ćemo upisati ocenu sa tih aktivnosti ili ne. Na taj način oni prihvataju odgovornost za svoje učenje, dobijaju veliku slobodu ali i odgovornost kroz koju mnogo toga nauče o životu, jer, čemu ih učimo ako ne životu?

• Kako svoj rad i posao u prosveti vidite nadalje, u budućnosti?

Đaci mi kažu: „Profesore, prešli ste igricu!“ I šta sad? Sedeti na lovorikama? Prvo, još uvek sam mlad da bih počeo da „gasim motore“. Starije me kolege upozoravaju godinama i savetuju da se pazim da ne pregorim. A kad ću, ako ne sad? A ko će, ako ne ja? Onaj koji nije tako goreo, ne mora se plašiti pregorevanja. Ja sam neko ko se puno daje, drugačije ne umem.

Ono što bih voleo je da moj projekat „Znanje bez granica“ nastavi da živi i da i dalje upoznajem ljude poput mene, željne znanja, sa razvijenim osećajem društvene odgovornosti, koji su spremni da podnesu teret i ličnu žrtvu zarad opšteg dobra. Tri takva mala dobra me sačekaju svakog dana kada se vratim iz neke moje misije.

Kako ih pogledati u oči i pomisliti da nema prostora da budemo bolji ljudi, bolji prosvetitelji? Dugujemo to njima, da gradeći sebe, izgradimo neki bolji svet.

Izvor: BIZLife/Jelena Andrić

Foto: Privatna arhiva