Černobilj od NOBELOVKE do HBO serije – šta je ispravno a šta potpuno NETAČNO?

Svetlana Aleksijevič, beloruska spisateljica, koja je 2015. godine dobila Nobelovu nagradu za književnost, kaže da je knjiga koju je najlakše napisala, knjiga o Černobilju (Černobiljska molitva). Razlog je, kaže ona, taj što nijedan od njenih sagovornika, ljudi koji su živeli na području pogođenom katastrofom, nije znao kako bi tebalo da govore o tome.

Za njene druge knjige, Aleksijevič je intervjuisala ljude o njihovom iskustvu iz Drugog svetskog rata, sovjetskom ratu u Avganistanu i raspadu Sovjetskog Saveza. Za sve ove druge događaje i periode u ruskoj istoriji postojali su široko prihvaćene priče koje su, kako je književnica otkrila, uspevale da zasene stvarni lični doživljaj i pamćenje. Ali kada je pitala preživele o Černobilju, lakše su pristupili svojim pričama, jer nikakva priča nije bila ispričana. Sovjetski mediji su širili vrlo malo informacija o ovoj katastrofi, nije bilo knjiga, filmova ili pesama. Postojao je jedan vakuum.

Knjiga Svetlane Aleksijevič o Černobilju objavljena je na ruskom jeziku 1997. godine, više od deset godina nakon što je eksplodirao jedan od reaktora u černobiljskoj elektrani i verovatno najgore nuklearne nesreće u istoriji. Jedna od najznačajnijih činjenica o Černobilju je da je narativni vakuum tako dugo postojao, i ustvari, on postoji od tada: Knjiga Svetlane Aleksijevič o Černobilju privukla je pažnju, kako u Rusiji tako i na Zapadu, tek nakon što je nagrađena Nobelovom nagradom.

Bilo je priča o Černobilju u ruskim medijima i medijima u inostranstvu, a mnoge od njih govorile su o neobičnoj turističkoj industriji koja se pojavila u zoni katastrofe, BBC je radio dokumetrarac, a poznat je i bizarni američko-ukrajinski dokumentarac. U protekloj godini dve knjige, jedna koju je pisao istoričar i druga koju je pisao novinar, pokušale su da ispričaju konačnu dokumentarnu priču o černobiljskoj katastrofi. Konačno, tu je i serija „Černobilj“ koja donosi romantizovanu verziju događaja, navodi kolumnistkinja Njujorkera Masha Gessen.

Smatra se da će televizijska serija biti ta koja će konačno uspeti da popuni vakuum u kome bi trebalo da je priča o Černobilju, a to nije dobro. U „Černobilju“, koji je kreirao i napisao Krejg Mazin i režirao Džoan Renk, kultura Sovjetskog Saveza reprodukovana je sa tačnošću koja nikada ranije nije viđena na zapadnoj televiziji ili filmu, a ni na ruskoj televiziji ili filmu. Odeća, predmeti i sama svetlost izgledaju kao da dolaze iz Ukrajine, Belorusije i Moskve osamdesetih godina. Postoje sitne greške, poput praznične uniforme koju nose učenici na dan kada nije praznik, ili tinejdžeri koji nose školske torbe za decu osnovne škole, ali ovo je zaista „cepidlačenje“. Amerikanci rođeni u Sovjetskom Savezu, ali i Rusi rođeni u Sovjetskom Savezu tvitovali su i pisali blogove o neoverovatnoj preciznosti kojom je u seriji prikazano fizičko okruženje sovjetskih ljudi.

Jedna primetna greška u tom pogledu tiče se očiglednog neznanja tvoraca serija o ogromnim podelama između različitih socioekonomskih klasa u Sovjetskom Savezu. U seriji, Valerij Legasov član Akademije nauka živi u gotovo istoj bedi kao i vatrogasac u ukrajinskom gradu Pripjatu. Zapravo, Legasov bi živeo mnogo luksuznije nego vatrogasac.

U tome leži jedna od najvećih mana serije – njen neuspeh da precizno prikaže sovjetske odnose moći. Postoje izuzeci, naravno, poput prve epizode u kojoj na hitnom sastanku pripjatskog ispolkoma, izvršnog veća grada, stariji funkcioner Žarkov drži jezivi govor poručujući svojim sugrađanima „da imaju vere“. „Zapečatićemo grad. Niko ne može napolje. Prekinućemo telefonske veze. Zaustavićemo širenje lažnih informacija. Tako ćemo sprečiti narod da podriva plodove vlastitog rada“, kaže Žarkov. Ovaj iskaz ima sve – birokratsku indirektnost sovjetskog govora, pridavanje većeg značaja „plodovima rada“ nego ljudima koji su ih stvorili i, naravno, krajnji nemar prema ljudskim životima.

Poslednja epizoda „Černobilja“ takođe sadrži scenu koja savršeno prikazuje sovjetski sistem. Tokom suđenja trojici muškaraca za koje se smatralo da su odgovorni za katastrofu, član Centralnog komiteta protivreči sudiji, koji zatim traži od tužioca uputstva, a tužilac daje uputstvo klimanjem glavom. Upravo tako su radili sovjetski sudovi –  slušali su Centralni komitet, a tužioci su imali veću moć od sudija.

Nažalost, pored ovih svetlih i upečatljivih trenutaka, serija se često kreće između karikature i budalaštine. U drugoj epizodi, na primer, član Centralnog komiteta Boris Ščerbina preti da će ubiti Legasova ako mu ne kaže kako radi nuklearni reaktor. Mnogo je ljudi u seriji koji deluju iz straha da će biti ubijeni, što nije tačno. Pogubljenja po kratkom postupku, pa čak i odloženo pogubljenje po naređenju nekog aparatčika, nisu bila karakteristična za sovjetski život posle 1930-ih. Sve u svemu, sovjetski narod je radio šta mu se kaže i bez pretnji oružjem ili nekom drugom kaznom.

Slične su i mnoge repetitivne, smešne scene u kojima se naučnici herojski suprotstavljaju birokratima, otvoreno kritikujući sovjetski sistem odlučivanja. Na primer, u trećoj epizodi Legasov pita: „Oprostite, možda predugo boravim u laboratoriji ili sam glup. Da li stvari i inače ovako funkcionišu? Neinformisanu, arbitrarnu odluku koja će odneti ko zna koliko života donosi neki aparatčik, neki karijerni partijski čovek?“ Da, naravno da to tako funkcioniše i ne, on nije proveo previše vremena u laboratoriji da to ne bi znao. Da nije znao kako stvari fukcionišu ne bi ni imao laboratoriju.

Rezigniranost je bila osnovno stanje sovjetskog života. Ali rezignacija je depresivan i nimalo televizičan spektakl. Dakle, tvorci „Černobilja“ zamišljaju konfrontaciju tamo gde je ona bila nezamisliva i, čineći to, prelaze granicu između fikcije i laži. Beloruska naučnica Uljana Komjuk se još više konfrontira od Legasova. „Ja sam nuklearni fizičar“, kaže ona u drugoj epizodi serije. „Pre nego što ste postali pomoćnik sekretara, radili ste u fabrici obuće“. Prvo, ona to nikada ne bi rekla. Drugo, aparatčik je možda radio u fabrici obuće, ali ako je bio aparačik on nije bio obućar. On je došao do partijske lestvice, koja je zaista mogla da počne u fabrici, ali u kancelariji, a ne na proizvodnoj liniji. Aparatčik ili, tačnije, karikatura aparatčika sipa sebi čašu votke iz bokala i odgovara: „Da, radio sam u fabrici cipela. I sada sam ja glavni”. On nazdravlja, u onome što izgleda kao sredina dana „radnicima sveta”. Ne, nema bokala, nema votke na radnom mestu ispred neprijateljskog stranca, i bez hvalisanja „ja sam glavni“.

Međutim, najveća izmišljotina u ovoj sceni je sama Kjomuk. Za razliku od drugih likova, ona je izmišljena. Naime, prema navodima u odjavnoj špici, ona predstavlja desetine naučnika koji su pomogli Legasovu da istraži uzrok katastrofe. Čini se da Kjomuk proizvod svake moguće holivudske fantazije. Ona zna istinu – prvi put kada je vidimo, ona već shvata da je nešto gadno krenulo po zlu i to je brzo shvatila, za razliku od „glupih muškaraca“ koji su na mestu nesreće kojima su sati potrebni da shvate šta se događa. Ona je i tragač za istinom – intervjuiše na desetine ljudi, uspeva da iskopa naučni rad koji je cenzurisan i shvata šta se tačno desilo. Ona takođe biva i uhapšena, a zatim je odmah dovedena na sastanak o nesreći, na čelu sa Gorbačovim.

Ništa od ovoga nije moguće i sve je kliše. Problem nije samo u tome što je Komjuk izmišljena, već i u tome što je i vrsta stručnog znanja koje ona predstavlja izmišljena. Sovjetski sistem propagande i cenzure nije uspostavljen toliko u svrhu širenja određene poruke, već u svrhu nemogućnosti učenja, zamene činjenica glupostima i davanja bezličnoj državi monopola u definisanju stvarnosti koja se stalno menja.

U nedostatku narativa o Černobilju, kreatori serije koristili su šablon filma o katastrofama. Postoji nekoliko užasnih ljudi koji izazivaju nesreću i nekoliko hrabrih i sveznajućih, koji na kraju spasavaju Evropu od pustošenja i koji govore svetu istinu. Istina je da je Evropa preživela, ali nije tačno da je neko došao do istine ili je saopštio svetu.

Knjiga o Černobilju harvardskog istoričara Sergeja Plokija iz 2018. godine rekonstruiše sled događaja i pripisuje krivicu. U stvari, tvrdi Ploki, sovjetski sistem je stvorio Černobilj i učinio eksploziju neizbežnom. Odsjaji ovog razumevanja pojavljuju se i u HBO seriji. U poslednjoj epizodi Legasov, svedočio je da se nesreća dogodila zato što su vrhovi kontrolnih šipki napravljeni od grafita, koji je ubrzao reakciju, dok je svrha kontrolnih šipki da je uspore. Na pitanje tužioca, zašto je reaktor dizajniran na ovaj način, Legasov navodi isti razlog zbog koga su druge mere predostrožnosti ignosrisane, a procedure zaobilažene – „Tako je jeftinije“.

Međutim, češće nam se prikazuje da su kriva trojica muškaraca kojima je suđeno, a posebno jedan od njih negativac po imenu Anatolij Djatlov. Vidimo ga kako prisiljava mlađe, bolje od sebe na postupke koji će na kraju dovesti do katastrofe. Sve to radi zato što želi da napreduje. A zapravo se nije radilo samo o jednom pakosnom i nasilnom šefu, već je reč o sistemu sačinjenom od poslušnih muškaraca i žena, koji je zaobilazio sopstvene procedure, ignorisao sopstvene mere bezbednosti i koji je na kraju uništio sopstveni nuklearni reaktor bez ikakvog razloga sem onog da su se stvari tada naprosto tako radile. Gledaocima se sugeriše da bi, da nije bilo Djatlova, bolji ljudi uspeli da urade nešto bolje, pa bi fatalna greška u reaktoru i samom sistemu bila izbegnuta, što nije tačno.

Teže je prikazati sistem koji sam sebi kopa raku, nego ambicioznog, zlog čoveka koji izaziva nesreću. Na isti način, teže je pratiti desetine naučnika koji traže dokaze, nego samo jednog izmišljenog koji ima sve dobre osobine potrebne za borbu protiv nesreće.

Svetlanu Aleksijevič su najviše zanimali oni koji su najviše stradali. Serija zapravo koristi jednu od priča iz njene knjige, ispovest Ljudmile Ignjatenko koja je prekršila pravila time što je ostala sa svojim mužem vatrogascem u bolnici sve do njegove smrti, iako je bila trudna, slagala je da nije. Njena beba je živela četiri sata posle rođenja. Izgleda da je apsorbovala radijaciju i time spasila život majke. U seriji, međutim, njena priča delom je prikazana, a delom je prepričava Komjuk. U verziji istorije sa velikim muškarcima samo moćni imaju delove sa govorom.

Tokom poslednje epizode Legasov kaže na sudu: „Svaka laž koju izgovorimo stvara dug istini, koji pre ili kasnije dolazi na naplatu. Tako je sovjetski model jezgra reaktora eksplodirao. Zbog laži“. Neko bi ovde pomislio da je prazninu stvorenu lažima moguće ispuniti istinom. Umesto toga, ona je ispunjena izmišljenim suđenjem na kome grupa naučnika saopštava preciznu procenu događaja u saosećajnom, sjajnom govoru kakav se u sovjetskim sudnicama nije mogao čuti.

Legasov ima poslednju reč. On govori o „černobiljskom poklonu“: „Dok sam se nekada plašio cene istine, sada samo pitam /ekran se zatamnjuje/ kolika je cena laži“. Moglo bi se reći da je cena laži još više laži. Možemo ih nazvati fantazijama, ulepšavanjima, prečicama, lošim prevodom. Štagod da su, nisu istina.

Izvor: BIZLife/ The New Yorker

Foto: Youtube/Printscreen