Dnevnik u 19.30 – nerazblaženi RTS
Piše: Darko Soković, Rukovodeći partner za strategiju i razvoj, Propulsion
Kroz aktivno gledalačko iskustvo samo jedne generacije, televizija kao medij se dramatično promenila. Linearno gledanje televizije – onako kako predviđa programska šema – ostalo je rezervisano za bejbi bumere i starije, dok druge generacije TV vide kao izbor sadržaja koji je moguće gledati „na zahtev”, bilo kada i bilo gde.
Medij putem koga su se naši građani najčešće informisali jesu društvene mreže, nalazi su ciklusâ reprezentativnih nacionalnih istraživanja programa Nova pismenost koji Propulsion radi s USAID-om. Raste, međutim, informisanje putem televizije, ali i poverenje u ovaj medij, što je specifično za Srbiju. S godinama ispitanika raste i broj minuta provedenih uz televiziju, a među formatima se posebno ističe Dnevnik 2 Radio-televizije Srbije u 19.30, godinama unazad jedna od najgledanijih emisija na srpskoj televiziji.
Dok se Upravni odbor javnog servisa pita šta RTS uopšte sâm proizvodi, a šta mu spremaju spoljne produkcije, jedno je sigurno – Televizija Srbije uvek je poklanjala veliku pažnju materijalizaciji i prezentaciji glavnog Dnevnika, svesna njegove izuzetne gledanosti i uticaja, premda informativni program ne ostavlja veliki prostor za rediteljsku i dramaturšku razradu.
Jedna od najupečatljivijih takvih intervencija dogodila se na vrhuncu dometa tadašnje države i televizije, 1979. godine, kada je uveden novi „elektronsko-vizuelni sistem” grafičkih rešenja za informativni program. Dizajneri Nenad Čonkić, Rajka Milović i Zoran Branković stvorili su ikoničku referencu srpske popularne kulture – plavu, pointilističku špicu Dnevnika, tzv. „tačkastu planetu” za koju je muzičku temu komponovao čuveni Zoran Simjanović.
Ali, snažna propagandna uloga tokom devedestih godina dvadesetog veka učinili su čitav Dnevnik u 19.30 simbolom režima. Početkom 21. veka, tako, sedamnaest sekundi tačkaste špice i njena muzička tema postaju nepogrešivo prepoznatljiva mračna medijska ikona čitave epohe u Srbiji, i šire. Peti oktobar ovu dnevničku špicu zato ukida.
Među svoje prve poteze na mestu generalnog direktora RTS-a, kažu kuloarske priče, Aleksandar Tijanić uvršćuje nalog da se iz scenografije odmah uklone „plastične kutije od jaja” da bi Dnevnik dobio bar pristojan izgled, a na mesto kreativnog direktora javne medijske ustanove 2008. dolazi nagrađivani reditelj Boris Miljković. Stidljivo, ali hrabro, tandem Tijanić–Miljković u maju 2010. na scenu vraća novu „tačkastu planetu” u vizuelnom tretmanu primerenom savremenom rukopisu, uz novi aranžman i izvođenje Simjanovićeve teme. Televizija urednički zaokret – „Dobar javni servis predstavlja najbolju vakcinu protiv besnila duha”, kaže tad Tijanić – potvrđuje estetikom Dnevnika inspirisanom nasleđem.
„Nijedna promena u složenom sistemu kakav je televizija nije jednostavna, ali su nam promene neophodne”, kazala je Mirjana Brajković, urednica Dnevnika, kada je pre godinu dana Dnevnik počeo da se realizuje iz novog studija. Taj prostor opremljen je najvećim video-zidom u ovom delu sveta, dimenzija 18,5 puta 2,5 metra, uz primenu proširene realnosti i robotizovanim kamerama u rezoluciji 8K. Javni televizijski servis uložio je značajne resurse da bi čvorište svoje programske šeme – Dnevnik u 19.30 – doveo na estetski i produkcijski nivo uporediv s javnim emiterima u Evropi.
Nakon pritisaka opozicije, civilnog društva i dela javnosti 2020. godine i osnivanja nadzornog tela za praćenje medija tokom izbora, uz nimalo tih Upravni odbor koji bi i da uređuje program, javna medijska ustanova prethodno je pristala na niz adaptacija sopstvene uređivačke politike. Posle dužeg vremena, u Dnevniku su svoje mesto našli i opozicioni glasovi i uopšte ideje oponentne politici vladajuće stranke. I ovoga puta, estetika Dnevnika pratila je evoluciju njegove etike, oslanjajući se na istorijske izvore koji, posle 42 godine od uvođenja Čonkićeve „tačkaste planete”, spadaju u domen nasleđa naše savremene umetnosti.
Preplavljeni sadržajem, naši građani u najvećem procentu najviše veruju ličnim kontaktima. Ipak, različiti medijski akteri trude se da se „uguraju” u taj prostor. Rast informisanja putem netradicionalnih medija (društvenih mreža i pojedinačnih influensera) nezaustavljiv je. S obzirom na naše neuobičajeno veliko poverenje prema televiziji, borba za parče TV neba u Srbiji se nastavlja: značaj koji je imala dodela četiri nacionalne frekvencije, a posebno dodatne pete, pokazuje da je budućnost televizije kao medija kod nas u najmanju ruku uzbudljiva.
Takvom okruženju Javna medijska ustanova prilagođava se sporo i tiho. U prelomnim trenucima ova kuća ipak pravi pokoji odlučni etički potez, a kada je tih promena dovoljno da čine zaokruženi kvalitativni iskorak napred, RTS ih ozvaničava značajnim intervencijama u sveukupnoj estetici Dnevnika. U poslednjih dvadeset godina, uložen je i nemali trud da se „tačkasta planeta” i njena prepoznatljiva muzička tema otrgnu od negativnog sentimenta akumuliranog tokom devedestih.
Nakon estetskog trijumfa, ponovo počinje maraton evolucije etike javnog servisa. „Sada više nemamo opravdanja kada je reč o studiju, sada je do nas”, rekao je novinar RTS-a Aleksandar Stojanović.
Sumnje nema da je Dnevnik najugledniji, sigurno nerazblaženi proizvod RTS-a (a i da ga sigurno proizvode sami, da Upravni odbor ne brine). Godinu dana kasnije, je li novi Dnevnik novo lice Srbije?
Izvor: BIZLife
Foto: Propulsion
