Debata
Piše: Glavni i odgovorni urednik Stefan Tošović
Nakon zimske pauze i prazničnog dvobroja, pojavljujemo se sa novim izdanjem BIZLifea. Dok smo ga pravili, dogodila su se dva, sa stanovišta ekonomskih nauka, najznačajnija globalna događaja – Svetski ekonomski forum u Davosu i Svetski samit vlada u Dubaiju.
Dalo se primetiti kako su ekonomski analitičari, intenzivnije nego ranije, poredili ove dve „smotre”. Verovatno u najvećoj meri inspirisani izjavama Klausa Švaba. Premda je takozvani utemeljivač globalizma osnovao Forum u Davosu, u Dubaiju je posredno priznao kako značaj ovog prvog počinje da bledi. „Upravo sada smo u fazi eksponencijalne brzine promena – od veštačke inteligencije, do neospejs tehnologije, sintetičke biologije. Onaj ko bude gospodario tehnologijama – gospodariće svetom”, istakao je, između redova poručujući da u kreiranju novih svetskih sila važnu ulogu imaju kompanije. Podsećanja radi, kada je, 2015. godine, napisao knjigu „Četvrta industrijska revolucija”, Švaba su videli kao čoveka opsednutog futurizmom. Međutim, dvadesetak novih tehnologija koje je pobrojao u knjizi počelo je da oblikuje svet brže nego što je i on očekivao.
Sigurno se važan razlog akademskog, ekonomskog i sadržajnog poređenja Davosa i Dubaija krije u Ilonu Masku. Tehnološki tajkun ignorisao je samit u Davosu, ocenivši ga kao skup svetskih vlada koji nikom nije potreban.
Sa druge strane, za siromašan deo sveta tehnologija je i dalje nedostupna, što Maskove poslovne motive i ciljeve zacrtane u Dubaiju u velikoj meri osuđuje na neuspeh. „Dok razvijeni svet razgovara o četvrtoj industrijskoj revoluciji, u siromašnim zemljama je milijardu ljudi bez hrane, struje, vode, a solidarnost ne postoji”, opominje direktor UNDP-a Gerd Miler.
Ovde bi bilo pametno u diskusiju uvrstiti koncept industrijske politike, čije je oživljavanje, prema mišljenju jednog od vodećih ekonomista današnjice Danija Rodrika, ključno pitanje za novi svetski poredak. Šta je industrijska politika? To je koncept koji se generalno odnosi na napore da se promovišu specifične industrije kakve vlada identifikuje kao kritične za nacionalnu bezbednost ili ekonomsku konkurentnost. Mere politike mogu biti zaštitne carine ili druga trgovinska ograničenja, direktne subvencije, javna potrošnja na istraživanje i razvoj ili javne nabavke.
Industrijsku politiku otvoreno su prihvatile vlade u zemljama SAD, Britaniji, Francuskoj, kao i u važnim organizacijama, poput Svetske banke ili EU. Takođe, dobar deo ekonomske zajednice tvrdi da je spomenuta politika dovela do „azijskog čuda” i obezbedila megalomanski ekonomski rast Hong Kongu, Singapuru, Tajvanu, premda bi s ovakvim tvrdnjama trebalo biti oprezan i ne zaboraviti izvozno orijentisan rast spomenutih zemalja.
Zagovornici aktivne industrijske politike smatraju da država ima dužnost da strukturira privredu u nacionalnom interesu, pošto slobodno tržište to, verovatno, neće učiniti kako treba. Imajući u vidu da će najveći deo budućih poslova dolaziti iz usluga, industrijskom politikom mogli bi se naći načini za stvaranje produktivnijih radnih mesta u oblastima gde je inače veoma teško podići produktivnost.
Naposletku, kada uzmemo u obzir da je rast Kine napravio paradoksalan sistem koji radi protiv onih koji su kreirali pravila, jasno je zbog čega zapadnjački političari i ekonomisti počinju da preispituju svoju posvećenost slobodnom tržištu i sve više ističu prednosti državne regulative.
Izvor: BIZLife
Foto: BIZLife
