Kako je samo naša generacija Z zgodno uvela u svakodnevni govor reči koje gađaju u centar mete! Ovom frazom, recimo, objasnili su uhođenje (engl. stalk) u onlajn i oflajn svetu, ali i uhvatili esenciju današnjeg života na storijima i u DM-ovima: em je jedina poenta čitavih onlajn platformi da uhodimo jedni druge, em nas algoritmi mreža teraju baš na to, em je prava retkost da ti u takvim okolnostima neko nepatvoreno i iskreno kaže „bravo” i „čestitam”.

Obradujem se zato ovom pozivu silno i zahvalim kolegi još ljubaznije, a onda mu se poverim: ja stokujem ama baš svakog ko u ovoj našoj izmučenoj domovini išta vredi, pa i onda kad se s njom ili s njim ni u čemu ne slažem. Poradujem se svačijem uspehu, odbolujem svačiji gubitak i značajno klimnem glavom čak i kad pročitam nezgrapne epigrame koje korisnici upućuju samima sebi na Linkedinu ili humor davno prošlih vremena na Fejsbuku, jer svakako je vrednih ljudi – baš malo.

Nije ni čudo, onda, što u našem timu neobičnu pažnju posvećujemo retkim, strukturisanim prilikama za rast i razvoj zaposlenih, e da bi postali baš ti lideri i liderke sutrašnjice koji fale čitavom društvu.

Dođe vreme, na primer, da se kandiduje neko iz naših redova za program AmChamps Američke privredne komore u Srbiji i tad kod nas nastane čitava uzbuna: prave se liste, boduju se učinci, nadmećemo se interno koga smo to iz našeg tima stokovali u prethodnoj godini a da zaslužuje da nas tamo predstavlja. Nije to bez razloga, jer je AmChamps postao zlatni standard ovakvih programa u zemlji, regiji i šire. Postigli su to upornim, dobro promišljenim radom na ključnim veštinama koje oblikuju one koji su spremni da nešto stvore i druge u tome inspirišu. Kad su za ovogodišnji ciklus AmChampsa izabrali Ivanu Jovanović, našu senior programsku menadžerku, a onda i njenu mentinu Milicu Jokić s Fakulteta dramskih umetnosti, to je u firmi bio praznik! No, čemu tolika pompa, da se čovek zapita, šta to AmChamps radi, a da bismo mogli i mi ostali da naučimo i primenimo u svakodnevnom poslovanju?

Na šest osnovnih principa dobrog mentorskog programa upućuju Vinit Čopra i Sandžej Sent, lekari čuvene bolnice En Arbor, u autorskom tekstu za Harvard biznis rivju. Pazite ko uopšte može da se kvalifikuje da bude menti, prvo je uputstvo. To mora da bude neko posvećen, ko će aktivno učestvovati u programu i svojom inicijativom doprinositi da se mentorski odnos kvalitetno razvija. Ovo AmChamps radi besprekorno: proces regrutacije i selekcije ozbiljniji je nego u mnogim kompanijama, a s jednakim žarom biraju se i mentori (mladi menadžeri i menadžerke) i mentiji sa fakultetâ. Morali bismo i da razumemo da nijedan mentor nema sav spektar znanja i iskustava da mentiju pruži sve uvide koji su mu potrebni. Zato je, poput prakse u AmChampsu, potrebno oformiti čitav tim koji pruža različite uvide kroz rad „jedan na jedan”, masterklasove i druge formate, jer samo takav pristup koristi mladim ljudima koji se tek kale u nepredvidljivom poslovnom svetu.

Rokovi moraju da se znaju i poštuju, razume se, ali mentorstvo ne bi trebalo da postane glavna preokupacija učesnika programa, već se unapred mora znati koliko je vremena potrebno odvojiti za program, što je glavna odlika AmChampsa. Problematične situacije – to da, recimo, mentor i menti nisu najbolji spoj, ili da je mentor sklon da preuzme zasluge za ideje i inicijative mentija, na primer – moraju se tretirati sistemski i čim se pojave, četvrta su i peta preporuka ove dvojice autora, a na AmChampsu rešene su samim dizajnom programa, koji podstiče dvosmerno uvažavanje i međusobno učenje kao vrednost.

Konačno, dobar mentorski program mora da sadrži unapred pripremljene planove za prelazak mentorske uloge na nekog izvan mentorskog para, jer je to, na kraju, i svrha bilo kog procesa učenja; ova praksa ugrađena je u temelj mentorskog programa Američke privredne komore.

Naša Ivana Jovanović, kao mentorka, i Milica Jokić, kao njena mentina, oličenje su ovih vrednosti – vidimo to svakog dana kroz njihov zajednički rad i Miličino stažiranje u našoj firmi.

Rezultati programa su, tako, od ključne važnosti i za ceo naš menadžment, zato što, bez obzira na suludu količinu informacija kojima smo dnevno preplavljeni, lider, prosto, mora da stokuje svakog ko se bar malo trudi, ko nešto pokušava, ko se za nešto bori, ko nešto proba da stvori. Sve i da uzmemo svakog ko pod ovu definiciju u Srbiji spada, tih pregalaca i preduzimačica nema ni dve hiljade. U poslu, u politici, u komunikacijama, po akademskim krugovima, civilnom društvu, medijima – brat bratu, dve hiljade dobrih, izuzetnih ljudi sve je što naša zemlja ima da ponudi kao zalog za sopstvenu budućnost.

Zahvaljujući stalnom stokovanju onih koji vrede u našim timovima i šire, doslednom principu da se mora javno, jasno i glasno reći sjajnim ljudima i „bravo” i „hvala” i uređenom sistemu napredovanja i učenja kao što je AmChamps, jedno je sigurno – sad ih ima bar dve hiljade i dve.