Blok, brate
Piše: Sanja Hrvač
Teren nam je Vembli mali, za njega bismo život dali
Kada se spomenu beogradski „blokovi”, prvo što padne na pamet jeste beton. Vreo beton. Ali kao kontra, i to dobra, mrežama je nedavno sevnuo snimak dronom novobeogradske oaze o kojoj se očigledno malo zna. Smešten usred „tvrđave od zgrada”, teren Fudbalskog kluba Novi Beograd iznenadio je svojim postojanjem. A pitanje da li bi ga uopšte bilo da jedan klinac, sin radnika „Pošte”, nije poželeo da malo jače pika loptu.
U Bloku 33, na Novom Beogradu, nalazi se teren Fudbalskog kluba Novi Beograd. Gledano odozgo, deluje kao potpuno pao usred naselja, koje kao da je krojeno po njemu, a ne obrnuto. Toliko su „fes” da bi se reklo da daju „perfect match”, da su njihova postojanja planirana sinhrono, planski. A nisu. Dogodilo se, zapravo, ono što se najčešće i događa kod najvećeg broja „perfect matcheva”… Najpre je nastao problem, pa naizgled nemogućnost da se on reši i, na kraju, mimo svih izgleda, savršeno rešenje, jer gde je velika želja, i ostvarenja su još grandioznija.
Da je negde u provinciji, teren FK Novi Beograd zvao bi se „terenče”, jer svejedno da li je reč o „ligašu” ili nije, sve što je u provinciji i pomalo tajno mora da sklizne u deminutiv. Prestonica je, ipak, nešto drugo, tako se još iz vremena pre dolaska fudbalskog terena na ovo mesto, ono vrlo nametljivo do danas zove – „Rupača”.
Teren FK Novi Beograd
FK Novi Beograd osnovao je Petko Papović, 1985. godine. Zapravo, priča je krenula sa potpuno drugog mesta i pod drugim imenom. Kada se Petko sa porodicom doselio na Novi Beograd, njegov sin je poželeo da trenira fudbal. Međutim, kluba nije bilo, samo Sportsko društvo „22. decembar” i u njemu karate, streljaštvo… sve, ali ne i fudbal. Malo Petkove inicijative, mnogo dečaka koji bi da šutiraju loptu – i ideja je rođena. Češljanje po statutima većih klubova, upoznavanje sa neophodnim protokolima i administracijom doveli su 19. 4. 1985. do zvanične priče – uz pečat i žiro račun, rodio se Omladinski fudbalski klub „22 decembar”. Klub je godinama igrao po tuđim terenima, najviše na „Milutincu” i u Studentskom gradu. Za to vreme, između mečeva, Petko je, kako kaže, stalno šetao i tražio gde bi moglo da bude to mesto na kome bi klub mogao da pusti korene, i to bukvalno.
Devedesete su donele prekretnicu, zapravo, ne jednu: devedeset četvrte, sa novim statutom i imenom – nastaje FK Novi Beograd. Borbe su bile stalne, ali ne samo na terenu, gde je od osnivanja pa do danas protrčalo oko pet hiljada dečaka.
Grafit, Blok 33
Cela ideja od početka stvorena je kako bi što više dece istrčalo na teren umesto na ulicu
Kada je pronašao „Rupaču”, bio je to „samo slobodan prostor” – počinje Petko priču – „ali i vizija”. Devedeset devete, FK Novi Beograd dobija svoj teren, a „Rupača” dobija svoj novi život, onakav kakav do tada nije živela – sto pet metara na duž, oko sedamdesetak širine, „autlajnovana” stablima kao prvom linijom odbrane i zgradama pride, za slučaj da je baš gusto. Sve kao i do tada, samo sada ozvaničeno belom aut-linijom. Sasvim dovoljno da se zna gde je granica. Ta je granica postala srce Bloka 33 i očuvala ga potpuno zelenog do danas.
Ta je granica postala srce Bloka 33 i očuvala ga potpuno zelenog do danas
Petkova taktika uključivala je sve – fudbalere, trenere, roditelje, prijatelje kluba i komšiluk. Postali su jedna priča. Dok iz torbe vadi perfektno očuvanu rukom pisanu dokumentaciju iz osamdesetih, sa istim žarom priča o pobedama, bunarskoj vodi koja je klubu obezbeđena za održavanje terena, roditeljima koji su kupili stative i klincima o kojima, kako kaže, nikada ništa loše nije čuo nakon što su napustili „klupu novobeogradske škole”. Nemoguće je ne uporediti njegovo perfektno, skoro četrdeset godina staro mastilo na papiru, potpuno jedro i jasno u odnosu na tri meseca star jedva vidljiv fiskalni račun iz lokalnog marketa. Valjda, koliko ti vredi, tako ti i bledi.
Fudbalski teren, FK Novi Beograd
„Cela ideja od početka stvorena je kako bi što više dece istrčalo na teren umesto na ulicu. Sve je na dobrovoljnoj bazi”, dodaje Petko i smeje se. To su pobede kojima klub teži od početka. „Posle utakmice ponekad se uz teren podloži i poneki kotlić. Ljute li se komšije? Ma taman posla, pa mi smo njihovi. Naši iz bloka su nam i himnu smislili… Teren nam je Vembli mali, za njega bismo život dali.”
Valjda, koliko ti vredi, tako ti i bledi
U blokovima oduvek vladaju neka posebna pravila: sleng, uzrečice, gard, pa i govor tela. Možda je i preuveličavanje, a možda i nije – nije ni važno, utisak je takav. Kako bilo, ne moraš da stojiš dugo pa da se izvali da nisi iz bloka, jasno se vidi jesi li „host” ili si gost.
Tako zagrljeni „Rupača” i FK Novi Beograd decenijama uspevaju da ostanu verni sebi, onako kako su spočetka i zamišljeni. Ostati svoj tamo gde je već sve prinudno novo i mahom od betona, ostati zelen tamo gde je sve sivo…
„Rupača“
Kroz terasu miriše ručak, dinsta se luk, ćale čita naglas i smeje se: „Gle, kakva romantika o našoj ’Rupači’!” Priključuje se i domaćica. Smešno im, skoro za podsmevanje. I to je sasvim u redu. Nama koji nismo iz bloka – nije. I tu leži glavni „čiča – miča”, baš tu. Nekad je jedini način iskočiti iz konteksta da bi lepo video priču, i to „kosim hicem”. Moraš da izađeš van i pogledaš spolja da bi ti bilo jasno šta zapravo imaš.
Luk više nije luk, miriše na meso, pod terasom klinci se kikoću, žamor opija… Miriše leto, osećaš?
Izvor: BIZLife Magazin
Foto: Uroš Živojinović
