Bespomoćnost
Naučenu bespomoćnost mogli bismo najkraće opisati kao uverenost osobe kako akcije koje preduzima neće dovesti do željenih efekata i ostvarivanja postavljenih ciljeva.
Piše: Slađana Pavić, psihoterapeut
Zakazivanje psihoterapijske seanse
na telefon: 063/8523-880
Osvrnuću se na nekoliko eksperimenata. Prvi datira iz 1967. godine. Američki psiholozi Selidžmen i Marer sprovodili su eksperimente na psima. Jednu grupu pasa su stavljali u kaveze gde su izlagani elektrošokovima (neprijatni i bezopasni stimulus) koje nisu mogli da izbegnu. U početku bi psi pokušavali da trče po prostoriji u pokušaju da izbegnu ove neprijatne stimuluse. Druga grupa pasa je takođe stavljana u kavez gde su puštani elektrošokovi, ali su psi imali mogućnost da ih preskoče. U drugom delu eksperimenta psi su postavljani u kaveze gde su u jednom delu puštani elektrošokovi, dok u drugom nisu. Psi iz prve grupe ostajali su pasivni, dok su psi iz druge grupe pokušavali (i uspevali) da ih iz par pokušaja izbegnu. Naučnici su ovaj fenomen nazvali naučena bespomoćnost.
Osim na psima, ovaj fenomen dokazan je i na ljudima, ali bez elektrošokova. Standardna procedura sastoji se od toga što se dvema grupama ljudi zadaju različite vrste zadataka – jednoj lako rešivi zadaci, a drugoj oni koje, zapravo, nije moguće rešiti. Kada se, nakon toga, obema grupama zada isti, novi set zadataka iz bilo koje oblasti (bez obzira na to da li je oblast povezana sa prethodnim zadacima), ljudi iz prve grupe uvek postižu dramatično bolje rezultate.
Naučenu bespomoćnost mogli bismo najkraće opisati kao uverenost osobe kako akcije koje preduzima neće dovesti do željenih efekata i ostvarivanja postavljenih ciljeva. Kada osoba opazi jednom ili nekoliko puta kako njene akcije i postupci ne dovode do željenog rezultata, počinje da se pita zašto je to tako i olako počinje da sumnja u mogućnost ostvarivanja ciljeva koje je sebi postavila.
Poznato je da se uverenost kako je nemoguće ostvariti željene ciljeve negativno odražava na to šta mislimo i kako se osećamo i ponašamo. Osoba prekida da ulaže neophodan napor u realizaciju sopstvenih ciljeva, a svaki novi neuspeh doživljava samo kao potvrdu svoje generalne neuspešnosti. Takođe, odlaže obaveze i izbegava preuzimanje odgovornosti, počinje sve teže da usvaja nova znanja i veštine, oseća se tužno, ljutito ili napeto i postaje nesigurna u to šta će se desiti u budućnosti. Neretko, na kraju, dolazi do verovanja da spoljašnje, slučajne ili nepoznate sile upravljaju sredinom i događajima u njoj, kao i do potpunog prekida zalaganja za ispunjavanje obaveza. Drugim rečima, osoba počinje da doživljava sebe potpuno bespomoćnom verujući kako nijedan postupak u budućnosti neće dovesti do željenog ishoda i kako nad onim što joj se dešava nema baš nikakve kontrole.
Rođenjem smo zaista bespomoćni, ali ne zadugo…
Paradoksalno, ali dokazano, bespomoćnost može imati koren u dvema krajnostima – nedovoljno sigurnosti ili previše. Dakle, osobe koje su preživele neka intenzivna traumatska iskustva (ratove, silovanje, nasilništvo i sl.), osobe koje su bile zanemarivane ili zlostavljanje u porodici, koje su preživele rane separacije od roditelja (odlazak roditelja na put, duži boravci u bolnici, smrt roditelja i sl.), ali i osobe koje su prezaštićivane u svojim porodicama.
Prezaštićivanje jednako doprinosi predisponiranosti za osećanje bespomoćnosti kao i zanemarivanje.
Roditelji koji prezaštićuju svoju decu čine sve za njih, stalno su im na usluzi, rešavaju sve njihove probleme, a deca to koriste, jednostavno je lakše. Neki roditelji to rade bez svesne namere misleći da tako čine dobro svojoj deci, dok neki roditelji to čine namerno (mada to često poriču) ne bi li učinili svoju decu zavisnom od njih i tako ublažili svoje strahove od samoće, usamljenosti, praznine i nedostatka smisla života. Kada se deca naviknu na ovakav tretman, ona će sama početi da očekuju takav tretman i van kuće, tj. u realnom životu (od strane dečka ili devojke, prijatelja, nastavnika, kolega, poslodavaca itd.), što je, naravno, nerealistično. U isto vreme, ove osobe implicitno će potkrepiti i učvrstiti svoju nesamostalnost, osećaj da ne mogu sami i da su im za sve potrebni drugi ljudi. Zbog toga ove osobe imaju veoma nisku frustracionu toleranciju i na najmanje nelagodnosti reaguju anksioznošću, besom, depresivnošću, panikom, izbegavanjem i sl.
Dakle, imamo dve krajnosti, a isti rezultat – sklonost osećanju bespomoćnosti. Jedna grupa ljudi se oseća bespomoćno jer su, kada su bili deca, zaista i bili bespomoćni (zanemarivani, ostavljani i/ili zlostavljani) ili su im se kasnije u životu dogodila serija veoma negativnih događaja (ratovi, nasilje i sl.), što ih je dovelo do toga da razviju sklonost bespomoćnom reagovanju. S druge strane su ljudi koji su prezaštićivani u porodici i koji su zbog toga razvili preteranu zavisnost od drugih, nisku frustracionu toleranciju, nepoverenje u sebe, svoje snage i kapacitete.
Prvo što radimo na psihoterapiji – identifikujemo kojoj grupi ljudi pripada klijent, na osnovu čega biramo strategiju rada. Načelna strategija u rešavanju ovog problema jeste da klijent stekne uvid u to zašto se oseća bespomoćno, u kojim situacijama, kako stvara i održava to osećanje. Sledeći korak je učenje klijenta alternativnim načinima mišljenja i ponašanja u tim i sličnim situacijama. Učimo klijente kako da dokažu sebi da imaju snage, da im drugi ljudi nisu neophodni da bi prevazišli frustracije i opasnosti i šta je to što mogu da urade u konkretnim situacijama kako bi se odbranili, zaštitili ili rešili neki problem itd. Takođe, učimo klijente veštinama rešavanja problema, jer klijenti koji su skloni bespomoćnosti beže od problema, skloni su pasivnosti, odlaganju i izbegavanju.
Bespomoćnost je karakteristična za decu, ali ne bi trebalo da bude hronično stanje odraslih. Odrasli imaju puno resursa i mogućnosti za prevazilaženja raznih problema u raznim životnim situacijama (jer raspolažu životnim iskustvom, apstraktnim i kritičkim mišljenjem, fizičkom snagom, novcem itd.). Mi učimo klijente da te resurse pronađu u sebi i upotrebe ih i tako pokažu sebi da imaju snage i kapaciteta da se bore i urade mnogo toga dobrog za sebe.
Izvor: BIZLife Magazin
