Naša najmlađa sagovornica je Magdalena Gjorgijeva (Megi), poreklom iz Makedonije, koja je sa svojim verenikom otvorila poslastičarnicu Maggie’s Favorite bakeshop, u Okland parku, na Floridi. Tu je i, nešto stariji, Dušan Ćelić, iskusni šef iz Beograda, koji ima svoj restoran „Lagano” u njujorškoj Astoriji, a naš sagovornik sa najviše životnog i poslovnog iskustva jeste gospodin Svemir Vojinović. On je iz rodne Bosne, preko izbeglištva u Nemačkoj, stigao do Čikaga, gde danas ima ozbiljnu transportnu kompaniju Imperial Eagle Express, verovatno najstariju među onima čiji su vlasnici ljudi iz bivše Jugoslavije.

Maggie’s Favorite bakeshop je otvoren pre godinu dana i mešavina je balkanske i američke kuhinje, ima opuštenu atmosferu, mirno je i lagano, prija i poslovnim ljudima, koji mogu da rade iz lokala umesto od kuće, a isto tako odgovara i onima koji samo žele da se opuste i na momenat pobegnu od brzog američkog načina života.

„Ideja se rodila pre tri-četiri godine. Moj partner i ja smo dugo radili u raznim restoranima i znali smo da hoćemo nešto više, a ne samo da radimo za nekog drugog. Nažalost, teško je dobiti posao u struci ako si završio fakultet na Balkanu, a ne u Americi, stoga smo odlučili da istražimo tu ideju i otvorimo svoj lokal. Tačnije rečeno, presudna je bila ta želja da se napravi nešto više, da se ostvare snovi, da se pokuša u zemlji koja nije tvoja i da u njoj ostaviš nekakav trag” – govori Magdalena Gjorgijeva.

„Što se tiče ideje za biznis u Americi, ona se rodila 2013. godine, kao logičan sled u mojoj karijeri, koja je počela odmah posle odsluženja vojnog roka, 2000. godine. Počeo sam kao mlad i, ispostaviće se, perspektivan kuvar u Beogradu” – ističe Dušan Ćelić, koji je odmah po dolasku u Njujork počeo intenzivno da razmišlja o svom „fast fudu”.

„Počeo sam da radim na otvaranju objekta zdrave hrane u blizni novoizgrađene bolnice, a potom i na Menhetnu, ali ipak je tu nešto falilo. Međutim, to ’nešto’ smo konačno preskočili kada sam upoznao mog dobrog Veselina S. i, početkom 2019. godine, uzeli smo lokal iznad Central parka. Nedugo zatim, korona je udarila, Menhetn je postao ’grad duhova’, dok je Astorija sa svojom lokalnom zajednicom živela život punim plućima. U Astoriji smo napravili nešto što se retko viđa i na šta malo ko može da ostane ravnodušan, a to je mesto za uživanje čija su vrata otvorena za sve dobre ljude” – objašnjava Ćelić.

Objekat zdrave hrane, SAD (Foto: Randy Flippy Media)

Priča Svemira Vojinovića je znatno duža i kompleksnija. Rat ga je primorao da se seli nekoliko puta, u više gradova u različitim državama, da bi sredinom 90-ih sa suprugom stigao u Čikago. Engleski jezik tada nije znao, ali pošto je došao preko zvaničnog „programa za izbeglice”, imao je dokumenta koja su mu omogućila da odmah počne da radi.

„Mi smo ovde došli u decembru 1996. Ja sam odmah položio za kamion i počeo da vozim, pa sam tako i došao na ideju da otvorim svoju firmu, a ubrzo sam shvatio da to i nije toliko teško. Kada je reč o administraciji, nije to bilo kao kod nas – da ti stalno fali neki papir, u Americi je to mnogo jednostavnije. I tako sam 2001 – dakle, neke tri i po godine posle dolaska u Ameriku – otvorio svoju firmu. Imao sam tada samo jedan kamion, što kažu muzičari, bio sam ’one man band’. Ubrzo sam kupio i drugi kamion, našao još jednog vozača i u narednih nekoliko godina firma je već imala 20-ak kamiona. Na početku sam ja lično radio ’safety’ dokumentaciju, dok je supruga obavljala dispečerski posao i knjigovodstvo, a kako se posao širio, morali smo biznis iz podruma kuće da preselimo u kancelarijski prostor” – govori Vojinović.

Kompanija gospodina Vojnovića je u nekom trenutku imala flotu od oko 150 kamiona – u sopstvenom vlasništvu i u vlasništvu vozača koji su radili za njega. Vremenom, kompanija se zbog izmena propisa, ali i tržišnih promena, preorijentisala i na druge vidove transporta, pa sad flota broji oko 50 kamiona i više od 130 teretnih kombija. Sa ove tačke gledišta, kada se osvrne iza sebe, Svemir Vojinović kaže da tako nešto nikada ne bi mogao da ostvari da je ostao u svojoj rodnoj Bosni. Sa njim se, gotovo u potpunosti, slaže i Megi.

„Amerika je, što se mene tiče, idealno mesto za početnike u poslovanju.

Prvo je vrlo lako odraditi puno administrativnih stvari, a pri tom ovde ne ograničavaju one koji žele da pokrenu svoj biznis. Isto tako, nude ti pomoć u formi nepovratnog zajma od opštine u kojoj pokrećeš biznis, pod uslovom da sâm investiraš istu sumu novca u taj posao. Gazda lokala ti daje period od šest meseci bez rente, da bi ti sredio lokal i uredio ga kako tebi odgovara, u skladu sa sopstvenim konceptom. Isto tako, vrlo je bitno to što je Amerika potrošačka nacija i, ako znaš šta radiš, ako radiš vredno i ideš ka svom cilju, uz dobar marketing zaista možeš imati uspešan biznis” – smatra Megi.

Iako posluju u sličnoj branši, potpuno drugačije od nje razmišlja Dušan Ćelić:

„Da li bih ovo uspeo kod kuće? Sigurno bih! Dok sam čekao vizu za Ameriku, u isto vreme sam tražio lokal u Beogradu, tj. na bežanijskoj pijaci, da budem precizan. I plan je bio da se otvori lokal sa kuvanom i zdravom hranom. Dakle, nije mesto boravka, tj. država ili kontinent, ono sto određuje sudbinu čoveka – to je sam čovek, njegove želje i htenja. Ono sto čovek ’nišani’, ono u šta gleda – postaje njegov fokus i ostvarenje tog fokusa ili bar približavanje njemu postaje sasvim izvesno.”

Kao stariji i poslovno iskusniji, ali i kao osoba koja Ameriku doživljava kao zemlju koja daje poslovnu šansu svima, gospodin Vojinović, ipak, nudi jedan prijateljski savet, posebno onima koji započinju biznis:

„Nigde, pa ni u ovoj zemlji, ne može se ništa uraditi preko noći. U početku će biti teško, ali je važno da voliš posao koji radiš, u međuvremenu će doći neophodno znanje i iskustvo, pa će, na kraju, da klikne i ta sreća. Ko želi da posluje pošteno, ne može da očekuje uspeh na brzinu. Ne treba biti brzoplet i kad-tad će se sav uloženi trud vratiti. Iskreno, ja sam prvi pravi novac u svojoj firmi video posle tri-četiri godine, tj. tek tada je počelo da mi se vraća ono uloženo od prvog dana. U jednom momentu treba da se spoje znanje, trud i sreća, jer bez sreće stvarno čovek ne može da uspe. Faktor sreće treba iskoristiti kao šansu, ali teško će neko poslovno da uspe ako se samo uzda u sreću.”

Svemir Vojinović, Imperial Eagle Express, američki san – mit ili realnost? (Foto: Imperial eagle express)

Svako od naših troje sagovornika je u privatnom biznisu sa različitim iskustvom. Megi je na samom početku, Dušan je već nekoliko godina preduzetnik u Americi, dok je Svemir Vojinović, pored čikaške, vlasnik još dve kompanije u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Ali bez obzira na staž i iskustvo, sve troje imaju gotovo identičnu analizu toga šta je to, zapravo, američki san.

Imperial Eagle Express, Američki san – mit ili realnost? (Foto: Imperial eagle express)

„Verujem da su se u zadnjih nekoliko godina pomerile granice toga šta je američki san. Nažalost, sada je američki san ’Radi puno da bi živeo lepo’. Međutim, ako se trudiš i ako imaš velike ambicije, ja čvrsto verujem da je izvodljivo doći do nekog nivoa gde ćeš živeti lagodan i kvalitetan život. Ipak, ne možemo zaboraviti da smo mi prve generacije imigranta u jednoj stranoj državi i pokušavamo stvoriti nešto za buduće generacije” – tvrdi Megi.

„Ne treba da se srlja, ne treba na silu i pošto-poto da se ostvari taj takozvani američki san” – smatra Svemir Vojinović i dodaje: „Ti taj američki san možeš da ostvariš i ako imaš 10 kamiona, ne moraš da ih imaš 200 ili 300. Ako se lepo organizuješ, ti možeš imati sasvim lep i kvalitetan društveni život, bolji nego što ga imam ja sa flotom od 150 vozila.

Dakle, ne treba nigde žuriti, treba samo raditi pošteno da možeš mirno da spavaš, jer tako uvek znaš da ti ono što si zaradio niko ne može oduzeti.”

„Američki san je jedna izlizana floskula koja predstavlja čoveka u tuđini koji je uspeo. Ja verujem u život, a nikako u snove, jer su oni u većini slučajeva samo ogledala naših strepnji i strahova, a život je borba i pobeda nad njima. Da bi se ta pobeda izvojevala, treba prvo znati za šta se borimo. tj. moramo zamisliti šta je to naša sreća. Nekome je to porodica, nekome novac, nekome baš mnogo novca, nekome izolacija, ali trebalo bi da je svako u stanju da to bar zamisli. Kada to imamo u glavi, to postaje pravac kretanja ka našoj sreći, a tako i sam naš život postaje jedno lepo putovanje.

Uspeh je zadovoljstvo koje ti omogućava život koji si sam odabrao”, poručuje Dušan Ćelić.

Dušan Čelić, restoran ,,Lagano“, Američki san – mit ili realnost? (Foto: Sandra Celic i Julio Li)

U razgovoru za BIZLife Dušan je lepo primetio i taj paradoks da u Americi svuda ima mnogo siromašnih, napaćenih i nezadovoljnih ljudi, ljudi opterećenih novcem ili potrebom da ga steknu, što za njega, kako kaže, ne predstavlja definiciju sreće.

Restoran ,,Lagano“ (Foto: Sandra Celic i Julio Li)

Mada, u zemlji u kojoj je „porez siguran isto koliko i smrt” – dakle, uvek tačno znaš šta, koliko, kome i kad moraš da platiš, gde ti domaća valuta ne devalvira svake mešnje, gde je inflacija jednocifrena i gde je gorivo uvek jeftinije nego kod nas, čak i kada rekordno poskupi, onda se čini da je Amerika, ipak, malo sigurnije mesto za pokretanje i razvoj privatnog biznisa u odnosu na naš turbulentni Balkan.