Dodeljene nagrade BELDOCS-a
Nagradu za najbolji srpski dokumentarni film na 5. Beldocs-u ravnopravno dele Srđan Keča za „Pismo ocu“ i Dušan Čavić i Dušan Šaponja za film „Biba struja“, odlučio je festivalski žiri.
Svečanim proglašenjem i uručenjem nagrada, kao i projekcijom američkog filma o Marini Abramović, van konkurencije, u sredu uveče u dvorani „Sava centra“ završen je 5. međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs. Mnogobrojnu publiku pozdravio je član saveta festivala reditelj Darko Lungulov, zatim je pročitano pismo reditelja Metjua Ejkersa, koji je izrazio žaljenje što on i Marina Arbamović nisu mogli da dođu na beogradsku premijeru, ali se gledaocima obratio brat umetnice Velimir Abramović.
„Ovo je film oslobođenja jednog čoveka, žene koja je raskrstila sa svim iz čega je potekla, patrijarhalnom porodicom, likovnom akademijom i pošla drugim putem. Ona je prešla u poziciju svesti, duhovnog sveta, u kojem umetnik emanira čistu ideju“, rekao je Abramović.
U stručnom žiriju za kategoriju srpskog takmičarskog programa bili su reditelji Mladen Ðorđević, Dejan Zečević i Ivan Mandić. Posebno priznanje oni su dodelili filmovima „Lice revolucije“ Vladimira Milovanovića i „S Fidelom do kraja“ Gorana Radovanovića. Svoja priznanja dodelila su i dva domaća udruženja novinara i kritičara i žiri filmskih radnika.
Žiri Fipresci Srbija za najbolji film Beldocs-a proglasio je ostvarenje iz revijalnog programa – „Pećinu zaboravljenih snova“ nemačkog reditelja Vernera Hercoga, u američkoj produkciji, a za najbolji film međunarodnog takmičarskog programa – meksičko ostvarenje „Najmanje mesto na svetu“ autorke Tatjane Hueza.
Meksički dokumentarac dobio je i nagradu za najbolje snimljen film, od žirija u sastavu: direktor fotografije Ðorđe Nikolić, Vladislav Lašić i Predrag Popović. Žiri Ogranka Fipresci Srbija dodelio je nagradu za najbolji film dokumentarcu „Pismo ocu“ reditelja Keče. Članovi su Maja Volk, Dragan Jovićević i Marina Ðurašković.
U dve takmičarske selekcije, od 4. maja, učestvovalo je osam domaćih i 10 inostranih dokumentaraca, a ukupno je prikazano 29 filmova. Festivalski žiri je obrazložio da je „Pismo ocu“ autentičan i umetnički zaokružen film talentovanog i hrabrog autora koji u intimnom tonu dotiče važne događaje iz zajedničke prošlosti, bivajući suptilan i snažan u isto vreme. Tematika koju taj film pokreće i snažne emocije koje autor smelo deli sa publikom često prete da se otrgnu kontroli, ali autor znalačkom i diskretnom upotrebom filmskih sredstava uspeva da ostane u granicama koje je sam postavio. Film zrači iskrenošću i suočavanjem, na način koj je lak i neposredan kao da je kamera olovka u ruci autora, ocenio je žiri.
„Biba struja“ je duhovit i istinit portret jednog čoveka i jednog fenomena, njegovih moći, stremljenja i nemoći. Intrigantan, diskretan u posmatranju, osetljiv za ljudske porive, ponekad manipulativan, ali uvek zabavan, ovaj film slavi malog čoveka u nama i velike moći ljudskih težnji kojima raspolažemo. Sa istančanin nervom za dokumentarni žanr, ovaj film postavlja na visok nivo sve svoje kinematografske aspekte, nudeći se publici kao praznik za oči i uši, potvrđujući da dokumentarac može biti bioskopska atrakcija, istakao je žiri.
„Lice revolucije“ je film modernog izraza koji beskompromisno uvodi na scenu aktere i događaje iz nedavne burne prošlosti. Film često uspeva da od pamfletskog izraza sa kojim se stalno poigrava stvori svesni estetski sistem nalik onom u avangardnim filmovima i tako se, uglavnom uspešno, distancira od zamke banalnog.
„S Fidelom do kraja“, film o svakodnevnom životu u političkom i društvenom sistemu koji kao daleki eho pokušava da prizove nekadašnji revolucionarni naboj, odiše jednostavnošću i humorom. Oko kamere ujedno je i oko autora – pronicljivo, strpljivo, puno saosećanja i širom otvoreno za sva značenja i onda kada se nameće besmisao i onda kada su ta značenja, tako karakteristično za ljudsku egzistenciju, suprostavljena, obrazložio je žiri.
Na kraju Beldoksa, u revijalnom programu, prikazan je film „Marina Abramović: Umetnik je prisutan“ u režiji Metjua Ejkersa. Svetska premijera tog filma bila je na Sandens festivalu, a evropska na festivalu u Berlinu. Ejkers beleži 10 meseci života i umetničkog stvaranja Abramovićeve. Taj period je rezultirao njenom izložbom u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) marta 2010. godine, tokom koje je provela više od 700 sati u „nemom dijalogu“ sa publikom. Reditelj ne dozvoljava da bude zaveden mitom koji je stvoren oko Abramovićeve i njene kontraverzne i radikalne umetnosti, već joj prilazi kao skeptik i laik, da bi na kraju otkrio šta se krije iza površinskog fizičkog i mentalnog rizika koji su postali sinonimi za performans ove umetnice. Ejkers ne teži tome da njegov film bude dosledna zabeleška vremena provedenog sa umetnicom i snimljenih performansa, već da, kako je izjavio, predstavlja umetničko delo za sebe.
