Uživanje u samoći: Kako se društvo odnosi prema samcima?
U svojoj knjizi ’How to be alone’, Sara Maitland preispituje kulturu koja vrednuje individualizam – i kako se do nje stiglo, zatim personalnu autonomiju, nezavisnost i ispunjenje veće nego ikada pre u istoriji, koje je istovremeno ’prestravljeno’ od samoće. U ovoj provokativnoj knjizi koja pripada kategoriji ’knjiga za samopomoć’, Maitlandova nudi realne ideje za pronalaženje i uživanje u samoći u modernom dobu, baveći se, između ostalog, refleksnim reakcijama ljudi u susretu sa onima koji odluče da budu sami, kao i prevazilaženjem straha od samoće.
Pisac Sophia Dembling je u svojoj kolumni za Psychology Today, inspirisana knjigom ’How to be alone’, istakla nekoliko citata iz knjige koje je smatrala najznačajnijim:
1. Averzija društva prema ’samcima’
Strah pravi haos; teško je misliti jasno ako si prestravljen. Kada smo uplašeni, skloni smo da strah projektujemo na druge ljude, isto kao i bes: svako ko se čini drugačijim, počinje da se oseća preteće i opasno… U ovom trenutku, veoma popularan – medijima inspirisan teror, jeste pretnja ’usamljenika’.
2. Lažna samouverenost
Usamljenost se može dogoditi bilo kome: svi smo u opasnosti. Ne postoji broj prijatelja na Facebooku, kontakata ili veza, koji nam može garantovati zaštitu.
3. Navodni ’rizici’ samoće
Samoća može biti od koristi i to svakako nije štetno za dobrobit, pod uslovom da su je pojedinci sami izabrali. Dobar deo ’naučnih dokaza’ koji idu u prilog pretnji samoće na fizičko i mentalno zdravlje – dolaze iz studija rađenih sa ljudima koji su, protiv svoje volje, bili u samici.
4. Prihvatljiva i neprihvatljiva samoća
Čudno, oblik samoće koji privlači najmanje negativnih kritika je onaj koji je, po mnogo čemu, najopasniji: solo avantura. Ono što je meni neobično jeste da ljudi koji odaberu da budu sami u udobnosti svojih kući, isuviše često su tretirani kao čudaci, dok oni koji odluče da budu sami u malenom čamcu na sred Pacifika – bivaju posmatrani kao heroji.
5. Izazivanje straha od samoće
Svi znamo da se društvenost stiče kroz kulturu: mislite o svim onim satima kada smo učili decu da ’dele’, ne ujedaju jedni druge, budu zahvalna, upravljaju besom, i da se, kako bivaju starija, oblače primereno, ne kradu i ne lažu, kao i da uvažavaju tuđa osećanja. Niko ne očekuje da ovo dođe do dece ’prirodnim putem’, iako verujemo da su ljudska bića genetički programirana za grupnu interakciju, da su društvena bića koja treba da postignu odnos ’jedan na jedan’, da osvoje prijatelje i usvoje uticaj drugih. Daleko od svega ovoga je ulaganje sličnih napora za podsticanje dece da razvijaju zdravu sposobnost da budu sama, da istraže šta ’biti sam’ znači njima samima, ili da uživaju u samoći.
