Diskriminacija žena na poslu i zašto je toliko štetna

Piše: Teodora Čakarmiš, student političkih nauka na Grinnell koledžu

Čini se da se danas na diskriminaciju protiv žena u Srbiji, kao i u svetu, gleda kao na stvar prošlosti. Mnogi podrazumevaju da je jednakost polova ostvarena i da je čak štaviše u određenim profesijama smer diskriminacije obrnut. Međutim, tvrdnja da je došlo vreme postfeminizma nije samo netačna već i pogubna za neophodni dalji napredak ka političkoj, ekonomskoj i društvenoj jednakosti polova. Diskriminacija žena na poslu, koja je ukorenjena u patrijahalnom sociokutlurnom šablonu, je još uvek okrutna realnost većine žena u Srbiji. Sledeći podaci precizno govore o kakvoj i koliko ozbiljnoj nepravdi je reč.

Zapošljavanje

Žene se konstantno susreću sa predrasudama i neodobravanjem pri ulasku u takozvane tradicionalno muške profesije. Na žene vatrogasce, policajce, hirurge i žene sa liderskim pozicijama srpsko društvo i dalje gleda sa podsmehom i neodobravanjem. One su viđene kao manje sposobne verzije muškaraca pa samim tim imaju velikih poteškoća da se probiju u profesijama koje 'nisu za žene'.

Čak i u onim profesijama u kojima uspeh nije uslovljen fizičkom snagom i izdržljivošću, žene i dalje trpe oštru diskriminaciju. Trudnice, samohrane majke i mlade žene koje su udate imaju najmanju mogućnost da budu zaposlene jer se pretpostavljava da će njihov posao trpeti zbog ’obaveza kod kuće’.

Pitanja kao što su: ‘Da li planirate da osnujete porodicu?’ i ’Da li vidite materinstvo u vašoj bliskoj budućnosti?’ su samo neki od mnogobrojnih primera institucionalizovane diskriminacije protiv žena. Tačka 2. Člana 26 Zakona o Radu Republike Srbije je nimalo dvosmislena: ‘Poslodavac ne može od kandidata da zahteva podatke o porodičnom, odnosno bračnom statusu i planiranju porodice, odnosno dostavljanje isprava i drugih dokaza koji nisu od neposrednog značaja za obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos.’ i dokazuje da je ova vrsta favorizovanja kandidata na osnovu pola protivzakonita. Međutim, iako je zakon na strani žena mnogi slučajevi diskriminacije prođu neprijavljeno, jer se prihvataju kao tužna konstanta društva, a ne kao krivično delo.

Manje plate za rad iste vrednosti 

Mnogi veruju da su žene manje ambiciozne i ređe se obrazuju na višem nivou i to koriste kao argument za visoki nivo zaposlenosti žena baš u slabo plaćenim granama. Naprotiv ovom stereotipu, Republički zavod za statistiku, u okviru svog projekta Žene i muškarci u Srbiji su 2008. utvrdili da u Srbiji na svakih 100 muškaraca diplomira čak 166 žena. Međutim, zbog tradicionalnog razumevanja muško ženskih uloga, žene češće diplomiraju na fakultetima za uslužne delatnosti, kao što su obrazovanje, zdravstvo i socijalna zaštita, gde su i zaposlene u većem broju nego muškarci. Dakle, žene u Srbiji su na velikom planu zastupljenije u kategoriji stručnjaka, ali zbog društvenih predrasuda hronično imaju veću stopu nezaposlenosti i zaposlenosti u manje plaćenim profesionalnim granama.

Analitičari FRENa u Beogradu (Fondacije za razvoj ekonomske nauke) su izvršili istraživanje po kome je utvrđeno da čak i kada radnici rade u istoj stručnoj grani i imaju iste kvalifikacije, kao i uspeh i doprinos na poslu, muškarci su i dalje plaćeni između 11% i 14% više od žena. Analitičari FRENa takođe tvrde da je isti trend vidan i u Makedoniji i Crnoj Gori.

Zlostavljanje na radu

Specifičan tip kako vertikalnog, tako i horizontalnog mobinga kojem su žene disproporcionalno više izložene nego muškarci je seksualno uznemiravanje. Mišljenje mnogih građana je da žena može da izazove uznemiravanje svojim oblačenjem, te se često u mnogim slučajevima žrtva uznemiravanja zapravo prikazuje kao provokator. Ovim se ne samo u potpunosti nipodaštava autonomija žene i njeno pravo da se izrazi rečima, a ne svojim izgledom,  već se i dodatno produbljuje problem dehumanizacije i objektifikovanja žena. Baš ovaj stav društva je razlog zašto uprkos naprednom Zakonu o zlostavljanju na radu iz 2010. koji kriminalizuje mobing, veliki broj žena i dalje trpi seksualno uznemiravanje na poslu bez da ga ikada prijavi.

Prema podacima Međunarodne organizacije za rad ILO najmanje 40 do 50 odsto zaposlenih žena imalo je već iskustva koja spadaju u seksualno uznemiravanje. Međutim,tek svaka peta od ovih žena će prijaviti svog napadača. Ove žene su uglavnom u strahu da će izgubiti posao, sprečiti svoj napredak na narednom poslu ili da će biti okarakterisane od strane društva kao žene koja bezrazložno ‘drame’ i ‘od komarca prave magarca’ ili još gore, kao žene ‘koje su tražile ono što su dobile’.

Prekid radnog odnosa

Trudnice su najizloženije nelegalnom prekidu radnog odnosa. Iz straha od promene prioriteta kod svojih radnika, tj. pretpostavke da će majčinstvo uvek staviti na prvo mesto, poslodavci često protivzakonito otpuštaju žene. Ako razmislimo o tome da je na globalnom novou čak 35.7% majki samohrano, otpuštanje trudnica i majki samo zbog odluke da postanu majke, više nije samo zanenarljiva diskrimitivna odluka neke korporacije, već direktno ugrožavanje egzistencije ovih majki i njihove dece. Kao nacija sa alarmantno opadajućim natalitetom i rastućim mortalitetom, Srbija mora da misli na svoje samohrane majke i mogućnosti koje one imaju da obezbede zdrav život sebi i svojoj deci.

Posledice diskriminacije žena

Zašto je diskriminacija žena baš toliki problem i da li su sve te žene baš toliko ugrožene? Zašto se žene ne zadovolje činjenicom da imaju svoj praznik i privilegiju da ne plaćaju skupe večere?

Da, žene jesu baš toliko ugrožene. Svaka vrsta diskriminacije na institucionalnom nivou je otrovna baš zato što ima tu strahovitu osobinu da se prelije u sve aspekte društva. Onog trenutka kada ženama uskratimo mogućnost da rade i zarade za svoj životni opstanak, mi, kao društvo, im svezujemo ruke i stavljamo ih na milost i nemilost muškaraca od kojih su zavisne. Kao zavisan objekat, žena postaje vlasništvo, teritorija, nešto što se može posedovati, pa time i prodati, zameniti ili zlostavljati. Time vidimo da indirektno diskriminacija žena na poslu zapravo vodi do toga da se žene generalno manje cene na  svakom nivou.

Ne, žene ne mogu da se zadovolje time što imaju svoj praznik, dok god je porodično nasilje ‘privatna stvar’ i dok god postoje ljudi koji misle da je pitanje ‘a, šta je imala na sebi?’ prihvatiljivo na suđenjima za silovanje. Ne, ženama neće biti dovoljno to što ne moraju da izvuku novčanik na kraju večere za proslavu godišnjice dok god im se šanse da zarade za tu istu večeru procentualno vrte oko iste cifre kao i srpski natalitet.