Na ručku sa Robertom Čobanom: Siguran u eksperimentisanju
„U našoj medijskoj industriji se sve promeni za tri godine. Način konzumacije, cene, vrste, navike potrošača“
Pre par meseci smo se prisećali našeg prvog susreta koji se dogodio na izboru za MissYu davne 1996. godine i slatko se smejali svemu što nam se na tom putu kao reporterima, njega Sveta, a mene Naše Borbe, desilo. Naravno, moj gost ovog puta je Robert Čoban, predsedik Color Press Groupe, jedne od najvećih ovdašnjih medijskih kuća, kojoj su granice Srbije odavno postale pretesne.
Da li je u pitanju intuicija ili nešto drugo, tek za ručak sa Robertom sam odabrala njegov omiljeni restoran u Beogradu, iako to nisam znala. „Kada dolazim iz Novog Sada volim da dođem u Hyatt, gde sam se venčao 2003. Sem toga, iz Novog Sada to mi je najbliže, a ujedno se dobro u njemu osećam, jer mi je sve poznato, predvidivo, poznat standard usluge, znam šta ću dobiti za pare koje sam dao. Tako da ako smo trebali da se nađemo na kafi, moj izbor bi bio Hyatt, a za ozbiljniji poslovni ručak najradije idem u Square Nine“, zadovoljno će Robert i dodaje, „Uvek se trudim, naročito u poslu, da ljude ne dovodim u neprijatnu situaciju. Pogotovo ručak treba da bude nešto gde si potpuno opušten“
I Robert je kao domaći u Square Nine. Direktor hotela Goran Kovačević, nekadašnji šef kuhinje je sad već njegov prijatelj i rado se odaziva svim akcijama Color Pressa.
„Iako mi prijatelji i poznanici često preporučuju novootvorena mesta u Beogradu, iako bih hteo da eksperimentišem, radije se odlučim da veče provedem u Novom Sadu i sa porodicom. Ali na putovanjima volim da eksperimentišem i da probam sve od street fooda u Maroku, Šri Lanci, na ulici gde mnogi ljudi ne bi verovatno ni dotakli hranu, moja žena prva. Kad okačim neku fotografiju restorana u Šri Lanci na Facebooku, moja žena samo odgovori: „Fuj, ne bi mi palo na pamet tu da jedem“, a tu su obično najukusniji obroci“, priča Robert.
Prisećajući se ručka sa Georgeom Sorosom 1994. na vrhu njegove zgrade u Njujorku, posle intervjua koji je imao sa njim, setio se i anegdote koju je tom prilikom saznao o Sorosu. „Na Centralnoevropsko Univerzitetu u Pragu, koji George Soros finansira, u menzi zajedno jedu studenti i profesori. I George Soros je bio u redu sa Tiborom Varadijem i stižu do kase. Kako Soros nije poneo novčanik, Tibor se ponudio da plati, a Soros će, kad je tako u tom slučaju uzeću još dve zemičke. Naravno, da je Tiborov račun za put platio Soros, ali eto. Moje iskustvo govori da su poznati u biznisu i umetnosti jednostavni i skromni. Na primer, kompanije sa kojima sarađujemo, kojima radimo licence, njihovi direktori nemaju kabinete kao srpski direktori od 300 kvadrata sa pogledima tamo i vamo, sa posebnim kupatilima, nego imaju normalne kancelarije, dok su sale za sastanke ogromne“, ističe moj gost.
Interesantno je da Robert, iskreno priznaje da je, baš kao i Nikola Tesla, čiji smo meni degustirali u Square Nine, malo čudak. „Bio sam fasciniran Indijom i to je razlog što se moja mlađa ćerka zove Indija, a starijoj je supruga Sandra dala ime Elena. Tako da danas kad pitaju mog tasta kako se zove mlađa unuka kaže, ma to moj zet, čudak, dao ime detetu“, priča uz smeh moj gost.
Robert je oduševljen činjenicom da smo u klubu roditelja sa dve ćerke. Ima odvojeno vreme za različita putovanja, zimski, letnji period, putovanja koja su posebno draga kćerkama. I dok su nam ćerke neiscrpan izvor tema za razgovor, razgovor je neminovno vodio ka poslovnim planova Color Pressa, ali cele medijske industrije.
„Bavimo se poslom koji je verovatno jedan od najdinamičnijih i najpromenljivijih industrija u svetu danas. Ako imaš dobru piceriju, dobra pica i dobro vino, ili dobra pica i dobro pivo, i tako je već sto godina, ništa se nije promenilo. Sastojci su isti, cene manje više iste, gosti vole da se osećaju prijatno, da pojedu dobru picu i to je to. U našoj medijskoj industriji se sve promeni za tri godine. Način konzumacije, cene, vrste, navike potrošača. Nije uopšte lako zaposlene koji su radili na jedan način, za kratko obučiti da rade na drugi način.
Color Press će se truditi da razvija i održava sustianble tradicionalne medije koje radimo. S tim da ćemo u mnogo manjoj meri, nego pre šest, sedam godina, jer tržište malo, siromašno, ima puno magazina, uvoditi nove naslove. Ali ćemo se truditi da koliko možemo širimo neke stvari. Nedavno smo dobili licencu za Jamie Oliver magazine.
Onlineom se bavimo u poslednjih tri, četiri godine, eventima u zadnjih godinu dana. Planiramo da uz štampane brendove koje imamo vezujemo događaje, konferencije, nagrade… Zatim smo počeli da razvijamo segment B2B specijala, takođe vezanih uz postojeća štampana izdanja, kao što je Bravo Casa.
To su u načinu funkcionisanja sve nove stvari. I ljudima je teško, ali da bi opstao u tom biznisu jednostavno moraš da se prilagođavaš. Citiram jednog prijatelja iz Francuske, izdavača, koji kaže da kad je Gutenberg izmislio štamparsku mašinu, monasi, koji su do tada prepisivali knjige, rekli su da je taj Gutenberg neka novotarija, i da će to doći i proći. Kada su videli da se Gutenberg ’zaprimio’, počeli su da proizvode sir i pivo. Tako da će mnogi u našem biznisu verovatno da se prebace na proizvodnju sira i piva“, zaključuje Robert.
Foto: Marko Rupena
