Hoće li EU preživeti?

Već tri godine kriza evra ne preti samo raspadu evrozone, već i propasti čitave Evropske unije. Premda je pritisak finansijskih tržišta zasad malo popustio, dugoročno rešenje krize i dalje ostaje egzistencijalan prioritet za EU. Hoće li EU preživeti?

Odgovor leži u tome što neko podrazumeva pod EU-om. Ukoliko se misli samo na političke organe – Evropsku komisiju, Evropski parlament i Evropski sud pravde, institucije stare pola veka, tada je odgovor da. Ali šta je sa zajedničkim tržištem? Ponovo bi se uvele granice, bankarstvo i finansijski sistemi bi se balkanizovali, a radnici se više ne bi mogli slobodno kretati, smatraju trojica stručnjaka, Žan Klod Piris, bivši direktor pravne službe u Veću EU-a, Beri Ajhgrin, profesor ekonomije i politologije na Berkliju, te Nuriel Rubini, analitičar i profesor na Stern školi biznisa u Njujorku.

‘Kriza će se vratiti. Ako ne pre predstojećih nemačkih izbora, onda nakon njih. Južna Evropa nije učinila dovoljno kako bi povećala svoju konkurentnost, dok severna Evropa nije uložila dovoljno napora da pogura taj zahtev. Dužničko breme prisutno je i dalje, a evropska privreda ne uspeva rasti. Širom evropskog kontinenta produbljuju se politički razdori. Zbog svih tih razloga, opasnost od kolapsa evrozone nije prošla. Koja god se članica evrozone strmoglavi, to će podstaći ekonomski haos i gnev susednih zemalja. Kako bi se zaštitile, vlade će zatvoriti svoje granice da bi sprečile izliv svog kapitala. Opet će postojati svaka zemlja za sebe’, rekao je Beri Ajhgrin.

On navodi nekoliko mogućih scenarija. ‘Evropa može ili krenuti napred, u dublju integraciju, ili unazad, prema nacionalnoj suverenosti. Njeni čelnici i u ovom trenutku njeni ljudi trebaju odlučiti. Samo o njihovoj odluci zavisi budućnost evra i Evropske unije’, zaključio je Ajhgrin.

‘Rizici s kojima se suočavala evrozona nešto su ublaženi nakon leta, ali ekonomski uslovi periferije evrozone i dalje ostaju nestabilni’, upozorava Nuriel Rubini.

‘Periferija pokazuje malo znakova oporavka. Štaviše, recesija s periferije počela se širiti i po jezgru evrozone: smanjuje se francuski output, a čak je i nemačka privreda zakazala jer rast dvaju glavnih nemačkih izvoznih tržišta ili opada (ostatak evrozone) ili usporava (Kina i ostatak Azije).

‘Nastavlja se balkanizacija ekonomske aktivnosti i bankarskih sistema, a strani investitori beže iz periferije i traže utočište u jezgru, dok nivo privatnog i javnog duga raste do neodrživosti’, pojašnjava Rubini.

Prema njegovim rečima, fundamentalna kriza evrozone nije rešena i Evropu čeka još jedna godina u kojoj će se morati nositi sa svim postojećim rizicima koji bi 2014. mogli preuzeti još gori oblik.

‘Nažalost, kriza evrozone će najverovatnije ostati s nama još nekoliko godina, propraćena restrukturiranjem duga i napuštanjem evrozone‘, zaključio je Rubini.

‘Danas, u doba visoko konkurentne globalne ekonomije, evropske zemlje relativno male veličinom, sa stanovništvom koje stari i s prevelikim dugom, u kombinaciji s nedostatkom energetskih resursa u opasnost dovode visok životni standard i velikodušnu socijalnu politiku. Individualno, evropske zemlje se ne mogu takmičiti s rastućim tržištima; potrebna im je snažna Unija koja će se suočiti s izazovima koje nameće globalizacija’, smatra Žan Klod Piris, inače bivši direktor pravne službe u Veću EU-a, i naglašava kako arhitektura evrozone nije dugoročno održiva.

‘Evropa s dve brzine stoga je najbolje rešenje za budućnost Evropske unije’, zaključio je Piris.