Spektakularna retrospektiva Nesima Tahirovića

U Muzeju istorije Srbije danas je otvorena spektakularna retrospektivna izložba jedinstvenog likovnog umetnika iz Tuzle Nesima Tahirovića kojom ovaj stvaralac obeležava svoj 70. rođendan.

Nepojamno je da je ovo i prva njegova samostalna izložba u Beogradu a dela su mu obišla, ne samo sve veće gradove bivše Jugoslavije, već su imala čast da samostalno budu izložena u Varšavi, Torinu, Beču, Minhenu, Getingenu, Lajpcigu, Berlinu, sve u svemu u više od 30 gradova.

Istina, izlagao je na grupnim izložbama sa umetnicima iz cele Jugoslavije, ili na međunarodnim smotrama gde je odlazio po pozivu: u Havani, Parizu, na Mauricijusu, u Istanbulu, Sen Klodu, Panami, Poatjeu, a izvesno vreme je živeo i radio u Italiji, Poljskoj, Nemačkoj.

Tahirovićevi radovi su rasuti po muzejima, galerijama i prvatnim kolekcijama celoga sveta od Amerike do Australije.

Za ovu beogradsku smotru, kako je u razgovoru za Tanjug rekao umetnik, radove je odabrao i postavio 200 eksponata istoričar umetnosti Saša Janjić koji je i autor luksuznog kataloga.

Tahirović mu je omogućio da izbor načini na osnovu svih radova (između 2.000 i 3.000 ) koje čuva po depoima u Tuzli. Radovi koji su stigli u Beograd teže 2.000 kilograma.

Na pitanje da li je još neko, pored Beograda, imao priliku da vidi presek njegovog poluvekovnog rada, on je odgovorio da je pre dve godine priređena retrospektiva u Sarajevu gde je u najvećem galerijskom prostoru izloženo čak 600 radova.

Zamoljen da objasnio zašto je ovu veličanstvenu smotru radova koji su spoj slika, reljefa, skulptura, objekata, svih likovnih tehnika uz primenu raznovrsnih materijala naslovio „Prastari simboli mira i tolerancije“, Tahirović je odgovorio da sve što stvara „niče iz najvećih dubina čovekove svesti i svega što se nataložilo od kamenog doba do naših dana a poruka celokupnog njegovog stvaralaštva su mir među ljudima i tolerancija“. „Kada me pitaju kada sam rođen i koliko godina imam, ja kažem: rođen sam od kada je ovoga svijeta, a u čoveku su nataložene svi ti slojevi, sva ta tutnjava, a to s najbolje vidi u ovim radovima“, započeo je umetnik priču o autopoetici.

„Volim ljude koji se svaki dan rađaju tako što čitaju lepu poeziju, gledajui lep film, pozorišnu predstavu, slusaju muziku, sliku“, nastavio je Tahirović.

Njegov kredo je da je „uzdizanje ka onom što neki nazivaju Bog, bit našeg života, ‘odvojiti’ se od tla i penjati se imaginarnom spiralom“. „Za umetnika se kaže da je pravi onaj koji razgovara sa Bogom a ja vjerujem u ‘nešto’ što se očima ne vidi, ali kada se ‘to’ prenese u sliku, onda je ta slika dobra a verujem da sve ovo dobijam odozgo, iz nekih kosmičkih visina“, poverio se umetnik.

Kada stvara, kako je rekao, ‘to’ prolazi kroz njegovo telo i izlazi kroz ruke, kojima su na dohvat svi elementi, koje, zatim, slaže po sopstvenim, unutarnjim, estetskim zakonima.

Zanimljiv je Tahirovićev stav da je „tragično što ljudi ne znaju doći do sebe, ući u sebe, i onda živeti i stvarati, pevati, leteti a on je u tome uspeo“. Umetnik misli da su na njega uticale priče i legende i sve što su mu preneli roditelji u detinjstvu.

Na pitanje kako je došao do tako autentičnog koncepta umetnosti, Tahoriović je kazao da se odupirao porivu da postane slikar jer se stideo da radi ono što je već hiljadama godinama rađeno i zato je nastojao da pronađe u sebi nešto što će biti samo njegovo.Tako je, kako kaže, pronašao sopstveni umetnički zraz i „izmislio“ tehnike koje primenjuje a sve mu je „došlo lako i sponatano, bez muke i tereta“.

Podsetivši da nam je vreme donelo puno bola, on je skrenuo pažnju da i sa njegovog dela „stiže krik“, jer „nema umetnosti bez krika i bez bola, koji opet prelazi u neku radost“.

Osvrnuvši se na jedinstvenu tehniku koju koristi, on je istakao da je „u stvari otvorio jedan novi put, jer se ne može reći da su to akvareli, slike, ili skulpture a dela su nova vrsta vizuelne umetnosti“. Tahirović je otkrio da veruje da je „slika danas, pored onog estetskog, otišla duboko u misaone sfere, u filozofiju i zato se trudi da puno toga ‘nabije’ u nju, ali da je ne optereti“.

Na primedbu da izložba ima fantastičnu postavku u monumentalanom prostoru Mujea“ Tahiroivć je prokomentario da bi „voleo da mu je prijatelj Mika Antić još živ, pa da prođe kroz izložu“

Beograđanima se pruža prilika da je pogledaju najmanje do kraja jula.