Kurs nije ničija briga?
Evru je od početka godine vrednost porasla za 13 dinara. To znači da će svaki dužnik u Srbiji, na 100 pozajmljenih evra danas plaćati 1.300 dinara više nego pre samo pet meseci, a 2.015 dinara više nego istog dana lane. Rast evra će po džepu udariti i one koji nisu zaduženi jer trgovačke rafove uveliko pune novi cenovnici. Da li je divljanje evra posledica toga što dinar nije ničija briga?
Formalno, zaista, nijedna institucija u Srbiji nema za cilj brigu o deviznom kursu. Narodna banka Srbije ima, po zakonu, zadatak da brine o inflaciji, dok je odnos dinara i evra za NBS važan u onoj meri u kojoj utiče na rast cena. A može da utiče mnogo.
Rast evra, opet, povećava i zaduženost države: svako slabljenje dinara povećava udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu, a granicu smo uveliko probili. Javnost se pribojava crnog scenarija da će, ako se situacija u državnoj kasi ne sredi, uslediti nekontrolisan skok evra, eksplozija inflacije, dok će penzije i zarade samo padati.
Država, inače, do kraja godine mora dodatno da se zaduži sa 2,5 milijarde evra, samo da bi finansirala rupu u budžetu i mogla da otplati ono što već dugujemo. A, zaduživanje kroz emitovanje vrednosnih hartija u dinarima sve teže ide. Ne proda se ni petina zapisa Trezora. Kada te dinarske hartije dospeju na naplatu, investitori, koji na njih dobiju veliku kamatu, samo pohrle da kupe evro, što opet obara vrednost dinara.
Državne hartije vezane za evro su, pak, veoma tražene, pa svaka aukcija „plane“ u celosti. Već u sredu je zakazana sledeća, kada će biti ponuđene državne hartije u vrednosti od 50 miliona evra, uz kamatnu stopu od 5,75 odsto.
