Spomen-ploča Stevanu Raičkoviću
Toliko su se u meni – decenijama opsednutim i zabavljenim literaturom – pomešali imaginarni i realni život, stvarnost i poezija, da mi se i u daleko pretežnijem delu i najobičnije svakodnevice učini da je to dvoje apsolutno isto… Uostalom, izgleda da svako živi u svom svetu, samo što svakome ne polazi za rukom da taj svet i formuliše, a još manje da ga objasni i pogotovo prizna pred drugima. Ta privilegija ili kazna zapala je samo pesnicima.
Ovo su reči Stevana Raičkovića (1928 – 2007), “viteza od soneta i rime”, kako ga je neko nazvao, kome će u četvrtak (11.00 sati) biti otkrivena spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo pune četiri decenije, u Svetog Save 19. Biće to 23. obeležje u okviru kulturnog poduhvata “Vratimo dug piscima”, koji vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti”.
Prve stihove napisao je sa 14 godina u kruševačkoj bolnici, gde se lečio od trbušnog tifusa. S porodicom se inače često seljakao, da bi se posle rata još jednom zatekao u Subotici, gde je već u prvoj godini bio “izuzet” od ocenjivanja iz latinskog. Razlog je bio nezapamćen: njegov tekst, diktat na latinskom “vrveo je od ćiriličnih slova”. A, kako se sećao, ništa bolje nije stajao ni iz matematike, fizike, hemije.
“U prvim toplim danima, gotovo bukvalno sam pobegao u poeziju”. Naime, umesto u gimnazijski razred, svakoga dana odlazio je do Palića i na klupi provodio sate čitajući i pišući stihove. Ta avantura, koju je jedva uspeo da opravda, ipak se isplatila, jer je prvu pesmu objavio u subotičkim novinama, decembra 1945.
U Beogradu, gde se uputio na studije književnosti, nekoliko noći proveo je u čekaonici železničke stanice, a u Studentskom parku ispisao svoju prvu beogradsku pesmu. U književnost ga je uveo već tada slavni Oskar Davičo, koji ga je naterao da prekuca stihove koje je nosio po džepovima. I tako se 1950. pojavila prva zbirka “Detinjstvo”, za njega pod dramatičnim okolnostima. Kao posledica grube štamparske greške, tabaci zbirke završili su kao stara hartija na pijaci. Školski drug doneo mu je “knjigu” sa stranicama u obliku fišeka, u kojima su seljaci prodavali luk i krompir. Drugar mu je zbog toga “vadio dušu”, a pesnik se i sam smejao “da ne bi zaplakao”. Ipak, zbirka je ponovo štampana i prodavala se za 21 dinar.
Od mladih dana, pa do poznih godina, Raičkovićev život su obeležile beogradske kafane, u kojima se družio sa mnogim piscima i umetnicima. Prvi sonet “Buketi”, koji će kasnije ući u slavnu “Kamenu uspavanku”, koju je decenijama dopunjavao, nastao je jedne zore u kafani “Boemi”. “Kelneri nisu uspeli da me probude, samo su provizorno raspremili sto… ostavljajući na ispolivanom čaršafu neke zaostale bukete i razbacane cvetove… među kojima se nalazila i moja glava… Ono što sam jedino ugledao… i u šta sam dugo piljio, bili su nagomilani cvetovi… Kada sam se nešto kasnije u toku istog dana dokopao hartije i olovke – ispadalo je tako da sam na papir bezmalo “prepisivao” ono što sam već gotovo u celosti imao u glavi”. A poslednji sonet iz “Uspavanke” ispisao je kako je i naslovljen, “Na septembarskoj plaži u Herceg-Novom 1991. godine”.
Kada je 1960. primljen za urednika u “Prosveti”, upoznao je Skendera Kulenovića i otada su postali nerazdvojni “kao petak i subota”. Izuzetno je voleo Desanku Maksimović, “nezaboravne i bratske časove” provodio je sa Popom i Miodragom Pavlovićem, ali je najviše bio impresioniran Ivom Andrićem, sa kojim je često šetao Herceg Novim ili beogradskim parkovima. “Imao sam utisak da je on čovek koji sve vidi, sve zna”, zapisao je.
Pri kraju ispovesti “Jedan mogući život”, Raičković je, vraćajući se rodnom kraju, selu Neresnici u podnožju Homolja, zabeležio: “Moj pravi i jedini zavičaj bio je svaki onaj beli (još neispisani papir) koji je ležao na mom stolu”.
