„30 ispod 30“, Sanja Lukić: Pola inženjerka, pola umetnica

Sanja Lukić je zaposlena u Milšped Group na poziciji Project coordinator. Nakon završenih osnovnih i master studija na Saobraćajnom fakultetu, na Odseku za logistiku, njen karijerni put započinje upravo u Milšped grupaciji.

Sanja kaže da bi slagala kada bi rekla da je logistika bila prva i jedina opcija koja ju je interesovala i koja je bila potencijalna mogućnost izbora prilikom upisa na fakultet. Oduvek su je interesovale različite stvari: muzika i ples, arhitektura, psihologija, ali i logika i inženjerstvo. U šali nekada kaže da je pola inženjerka, pola umetnica. Ali da bi ostvarila svoj pun potencijal, misli da je važno da se razvije na svim nivoima – emocionalnom, logičkom i fizičkom.

Od šeste godine igra folklor, a trenutno je član prvog ansambla KUD-a „Dimitrije Koturović”, gde se bave tradicionalnom igrom i pesmom. Smatra da ono čemu ju je folklor naučio nije mogla da nauči ni na jednom drugom mestu: osećaj pripadnosti jednom velikom i raznovrsnom kolektivu, timski rad u njemu, požrtvovanost, a ponekad i frustracija, nepravda i razočaranje. Smatra da je sve to sastavni deo života i nešto kroz šta mlad čovek prolazi dok potpuno ne sazri. Takođe, Sanja smatra da je upravo folklor doprineo tome da sada dobro funkcioniše u velikom kolektivu, kao što je to Milšped grupacija. Pored folklora, trenutno se amaterski bavi šivenjem, muzikom, pevanjem, glumom. Kaže da uživa u procesu stvaranja i kreiranja. Govori španski i engleski jezik i nosilac je Dositejeve stipendije.

Iako može zvučati kao floskula, ono što Sanju vodi kroz život jeste menjanje društva nabolje, dokle god je to u njenoj moći i domenu delovanja. Trudi se da pozitivno utiče na svoje okruženje u bilo kom svetlu, ali i da radi na sebi, jer svaka promena i boljitak, zapravo, polaze od pojedinca. U tom svetlu vidi i svoju ulogu u Milšped grupaciji – doprinos da poslovno okruženje bude bolje i efikasnije.

• Zašto ste odlučili da ostanete u Srbiji?

Tokom studija postojala je želja da osetim život u drugoj zemlji, posebno u Španiji, što sam i uspela da postignem kao AuPair (čuvanje i edukovanje dece u porodici). Volim da upoznajem druge zemlje i kulture, ali nikada nije postojala jasna ideja o trajnom napuštanju Srbije. Po mom mišljenju, sreća i zadovoljstvo su stvar izbora. Mislim da „bolji uslovi” koje bih potencijalno imala van Srbije ne bi mogli da nadomeste nedostatak koji bih osećala bez pripadnosti mom narodu i državi u kojoj sam odrasla, pogotovo kao neko ko je posvetio veliki deo svog života tradiciji. Uz to, naravno, nigde nije kao kod kuće, kao sa bliskim ljudima i porodicom.

• Koje su najvažnije lekcije koje ste naučili iz neuspeha?

Shvatila sam da ne može uvek da ide sve onako kako sam zamislila i da se nekada ne treba slepo držati plana. Razumem da je neuspeh sastavni deo života i da me on ne definiše. Neuspeh je za mene znak da sam se odvažila da probam nešto u šta nisam unapred bila sigurna da će uspeti.

• Šta vas izdvaja od konkurencije? Koja je vaša jedinstvena prednost?

Dobre osobine koje posedujem sigurna sam da poseduje još mnogo dugih mladih ljudi. Mislim da smo generacijski veoma obrazovani i svestrani. Ono što mene čini posebnom, kao i svakog drugog mladog čoveka, jeste kombinacija svih interesovanja i osobina. Moj adut je moja svestranost, zahvaljujući širokim interesovanjima.

• Šta vas inspiriše i pokreće u vašem poslu?

Kao što sam već pomenula, najveći pokretač mi je kreirati bolje, efikasnije okruženje. Volim analizu i remapiranje postojećeg procesa, što i jeste sastavni deo moje pozicije. Iako nekada nije lako predočiti svim učesnicima procesa da je neka novina koja treba da se uvede u okruženje dobra, inspiriše me svest o tome da će novo rešenje doneti bolje rezultate i da u tome treba da istrajem. Volim organizaciju i koordinisanje aktivnosti, što predstavlja važan segment moje pozicije. Pod mentorstvom Dušana Bešića, radili smo na implementaciji integrisanog robotizovanog sortirnog sistema u skladišnim procesima Milšped grupacije. Stekla sam značajna znanja o veštačkoj tehnologiji i kompleksnim procesima koji njeno korišćenje zahteva.

• Kako definišete uspeh i šta on za vas znači?

Uspeh za mene nije nijedna pozicija, titula, niti priznanje, već unutrašnje zadovoljstvo i mir koji pojedinac treba da oseti kada je na „svom pravom putu”. Uspeh je naći svoja merila, svoje standarde i ići kroz život u skladu sa njima. Ni za jednu osobu ta merila i ti standardi nisu isti i treba imati razumevanja za to, jer svi smo različiti.

• Koja je najvažnija stvar koju ste naučili od mentora?

Kao student, imala sam neku zamišljenu pretpostavku da je rad u korporativnom okruženju veoma formalan. Međutim, na samom razgovoru, kojem su prisustvovali moj mentor i tadašnji direktor sektora, atmosfera je bila opuštena i prijatna, što je za mene bilo iznenađenje. Rad sa mentorom i kolektivom Milšped grupacije nastavljen je u istom svetlu. Od mentora Dušana Bešića naučila sam mnogo iz oblasti logistike, o samom procesu vođenja velikih projekata, ali ponajviše to da je svaki izazov mnogo lakši uz dobru atmosferu i kolegijalnost, koja je uvek na prvom mestu. Naučila sam, takođe, da treba imati strpljenja za druge ljude, kao što je on imao u mom procesu učenja.

• Kako pristupate inovacijama i kreiranju novih ideja?

Kao neko ko uvek ima neke nove ideje, vrlo sam otvorena za nove stvari – i da ih predložim i da ih čujem od drugih. Volim i da radim na razvijanju tuđih ideja, jer nije uvek najbolja stvar „zaljubiti se u svoje rešenje”, već prihvatiti predloge drugih. Inovacije su, takođe, sastavni deo mog posla. Bez ideja i inovacija, bilo na ličnom nivou, bilo u poslovnom svetu, možemo se osećati dobro i sigurno, ali na taj način stagniramo bez mogućnosti napretka. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: Stefan Jovanović i Zoran Rašić