Disciplinom ka pravilnom razvoju deteta

U veoma popularnim knjigama o vaspitanju dece australijski transakcioni analitičar Stiv Bidalf zastupa tezu da je svakom detetu potrebno pružiti dve vrste ljubavi: „meku ljubav” i „čvrstu ljubav”.
 


Meka ljubav obuhvata ona ponašanja koja smatramo uobičajenim izražavanjem ljubavi: maženjem i nežnim dodirom, poljupcem, pohvalom, nagradom u vidu nekog poklona ili prijatne aktivnosti, posvećivanjem svog vremena detetu. Sve ove znake dete jasno prepoznaje kao znake da je voljeno – da je važno svom roditelju. Na taj način razvija sliku o sebi kao o osobi koja ima vrednost. Pokazujući meku ljubav detetu pomažemo mu da izgradi ljubav prema sebi. Pokazujući mu poštovanje pomažemo mu da izgradi samopoštovanje. Verujući u njegove sposobnosti i naglas ih priznajući pomažemo mu da razvije samopouzdanje.

Ali, za razliku od meke ljubavi, detetu je potrebna i čvrsta ljubav. Ova vrsta roditeljske ljubavi se izražava, na primer, kao zahtev roditelja da dete mora da radi nešto što mu se ne radi: da opere ruke, pospremi igračke, nauči lekciju. A kada dete želi da radi nešto za šta roditelj smatra da je loše, rizično ili štetno, on pokazuje čvrstu ljubav tako što ne dozvoljava detetu da to radi i što istrajava u tome. Deci su potrebne granice, ali nema granice bez graničara. Roditelj pokazuje čvrstu ljubav i kada kažnjava dete kada zasluži, da ne ponovi loše ponašanje.
 

Ali, deca čvrstu ljubav ne prepoznaju kao ljubav. Bar ne u početku. Mnogo godina kasnije mogu biti zahvalna roditeljima što su im pokazivali i čvrstu ljubav. Isto tako, neka deca, na čuđenje svojih roditelja, upravo im mnogo godina kasnije zameraju što ih nisu voleli na način čvrste ljubavi.

Dečja logika je primitivna i dete misli da sve ono što je neprijatno je i štetno, a da je sve ono što je prijatno i dobro. I zato sve neprijatnosti na kojima insistira roditelj koji voli na čvrst način dete doživljava kao gnjavažu i maltretiranje. I zato je važno da roditelje podsetimo da je upravo ta „gnjavaža” veoma važna za budućnost i sreću njihovog deteta, da je i to ljubav – čvrsta ljubav.

Za pravilan razvoj deci je potrebno da primaju obe ljubavi, u potrebnoj proporciji. Ako dete dobija samo meku ljubav, postaje razmaženo ili prezaštićeno i nesposobno za samostalni život. A ako dete dobija pretežno čvrstu ljubav, nije sigurno da je voljeno i trudi se da zasluži ljubav pa postaje preterano poslušno.