Intervju: Vladimir Pištalo

Piše: Marko Miladinović

(tekst je preuzet iz aprilskog broja Biznis i finansija)

Iz ugla pisca, dobitnika Ninove nagrade za 2009. godinu, ali i profesora američke i svetske istorije na Beker koledžu u Masačusetsu, Vladimir Pištalo govori za „Biznis i finansije“ o svom doživljaju današnjeg Balkana, o neophodnoj inspiraciji, ali i o tome kako je ponekad dobro „prevariti“ čitaoce

Foto: Blic

Pre više od deset godina napisali ste kako je na zidu Vaše sobe po dolasku u Ameriku bila zalepljena stodinarka sa likom Nikole Tesle, „prva lepa jugoslovenska novčanica koju ste koristili od kada ste se rodili“, za koju ste se i nadali i da je „vesnik promena“. Kako sada, sa vremenske (i geografske) distance, sagledavate šta se zaista promenilo tokom protekle decenije u Srbiji?

– Pisac ima dva zadatka: jedan je da pomogne svojim savremenicima da se suoče sa grubom realnošću (Džordž Orvel je verovao da ima dara za pisca zato što poseduje lakoću baratanja rečima i sposobnost da se suočava sa neprijatnim istinama), a drugi je da ohrabri i ulepša život. Shvatam da ti zadaci nisu kompatibilni kad god me upitaju da prokomentarišem političku i ekonomsku situaciju u Srbiji. Jeste, jako sam voleo da gledam onu stodinarku, plavu, lepu i modernu. Ali novac je samo simbol ekonomskih aktivnosti. Beskrajni ciklusi uvoza, premeštanja stvari sa jednog mesta, fizički i kroz imena, nisu pružili odgovor na probleme zemlje. Pozitivni spinovi ne mogu nadomestiti nedostatak vizije. Jako bih voleo da znam postoji li u Srbiji ikakva vrsta ekonomskog „načertanija“? Ko o tome misli i odlučuje? Ukratko, šta i kada ova zemlja namerava da proizvodi?

Nekoliko meseci godišnje provodite u Srbiji i susrećete se sa Beogradom, svojim čitaocima, prilikama u unutrašnjosti… Kako doživljavate kulturološke razlike na relaciji Beograd-Srbija-SAD?

– U jednom tipičnom malom gradu u Srbiji postojale su tri fabrike koje su privatizovane da bi bile zatvorene. Imate dom kulture iz sedamdesetih i novu crkvu. U Beogradu ima svega. Taj kontrast daje energiju političkom regionalizmu, koji se bazira na realnim potrebama malih gradova. Nedavno sam pisao predgovor za jednu knjigu koja dokumentuje i ohrabruje koncerte klasične muzike u Valjevu. U njoj je izvesna gospođa Zorica Milinković napisala: „Uvek mi je smetalo što se sve lepo i važno događa samo u Beogradu…“ Potpuno se slažem. Nije neka sreća živeti ni u američkom malom gradu, daleko od velikih centara kulture. U američkoj literaturi postoje dve vrste pisaca – brojniji, koji su idealizovali mali grad, i retki, koji su ga mrzeli, kao Sinkler Luis i Menken. Tamo je prijatno jer su ljudi opušteniji i zbog njih ne treba vaditi oružni list. Kad sam došao u Ameriku tokom strašnih devedesetih godina, jedno godinu dana mi je trebalo da se nauživam ljubaznosti. Tada sam sa zadovoljstvom govorio „hvala“ i „molim“ i nije mi bilo važno da li je to „duboko“ ili „plitko“.

Kakva je percepcija današnjeg Balkana među Vašim kolegama, ali i studentima u SAD?

– Mislim da je Balkan malo skinut sa dnevnog reda, a nisam primetio neko duboko poznavanje ni kad je bio u žiži. Sećam se da su neki novinari pitali nove kongresmene šta misle o etničkom čišćenju u Fridoniji. Ovi su se zgražali. Fridonija je zemlja iz filma braće Marks.

Da li mislite da je možda došlo vreme da zemlje Balkana prevaziđu dugačku istoriju sukoba, ili će njihovi stanovnici i dalje da igraju „vrzino kolo“? Od čega to zavisi i kada mislite da će nastupiti konačna promena?

– Veliki sam pristalica regionalne saradnje. Mislim da je to jedini put. Ako je bilo moguće da Francuska i Nemačka, posle tri užasna rata uspostave saradnju koja je postavila temelje Evropske Unije, ako je moguće da Srbi letuju u Turskoj, onda je sve moguće. Sa druge strane, mnogi ljudi su uložili energiju u to da se inate, navlače, spuštaju jedni drugima (ono „ćeraćemo se još“), to ih istinski ushićuje i mnogo im je zanimljivije nego da bilo gde krenu zajedno. Moj prijatelj živi u zapadnom Mostaru i njegovi sinovi, kaže, nikad ne pređu na istočnu stranu „jer tamo nemaju nikakvih potreba.“ Moja porodica je poreklom iz Mostara. To je valjda najpodeljeniji grad u Evropi. Neretva je berlinski zid i to je tim strašnije što formalne granice ne postoje. Tu ima energije za inaćenje još jedno sto godina. Videćemo.

Od kada seže interesovanje za lik i delo Nikole Tesle, s obzirom da je bio i na pomenutoj novčanici? Na koje sve načine ste istraživali njegov život i eventualno nalazili građu za svoja dela?

– Kad bi me pitali da u dve rečenice nekom objasnim ko je bio Nikola Tesla, ja bih rekao: to je čovek koji je proizvodio gromove i stvarao zemljotrese, što ne rade ljudi nego bogovi, poput Zevsa ili Tora. To se zapravo nikada ne dešava, a desilo se u njegovom životu. Građu mi je pružalo sve što sam nalazio o Tesli, od te novčanice do knjiga i novinskih članaka. Knjigu sam pisao osam godina svakodnevno, kradući vreme od svojih drugih obaveza, što nikad nisam požalio. Pre podne sam čitao o Tesli, popodne pisao. Radio sam rečenice kao da radim pesme u prozi. Prevodio sam slike u ideje i obrnuto.

Krajem godine bi na engleskom govornom području trebalo da izađe roman „Tesla, portret među maskama“. Kakav prijem očekujete? Da li mislite da će se američki čitalac zamisliti nad istim rečenicama kao i čitalac u Srbiji?

– Zaista ne znam. Pitajte me za godinu dana. Zasad sarađujem sa svojim prevodiocem i nastojim da u engleskim rečenicama prepoznam svoj glas. To je neobično iskustvo jer vas suočava sa otuđenjem od najintimnijeg dela sebe. Pretpostavljam da američkog čitaoca, pored priče o samom Tesli, mogu zanimati takvi detalji kao što je rekonstrukcija života u Njujorku, u rasponu od šest decenija, ili negativan portret nacionalne ikone kakva je Edison.

Da li spadate u one pisce koji pišu na talasu inspiracije ili razmišljate o svakoj rečenici, izvrćete, oduzimate ili dodajete? Kako izgleda Vaš kreativni proces?

– Okrećem svaku rečenicu kao majka ruku Damjanovu. Pa joj se onda vratim pa je okrećem još malo. Ne verujem u jednu veliku inspiraciju, nego u stotine malih. Mislim da ne možete biti umetnik a da ne budete malo mistik. Kad piše, čovek ulazi u stanje blagog transa, takvog koji ga ne sprečava da skuva kafu ili promeni CD. To je kontrolisani budni san. Oni ljudi koji kažu da je stvaranje devedeset odsto rada i deset odsto inspiracije ne znaju šta govore. Inspiracija je sve. Ali, morate joj staviti na raspolaganje svoju radnu energiju i svoje vreme. Neprestano beležim ideje i detalje, u svim stanjima, na svim mestima, na putu, u društvu, u restoranima, besramno. Ako je to rad, onda radim stalno. Na osnovu tih beleški, skica, detalja, kasnije pišem. Kad imam vremena sedam za kompjuter triput dnevno, ujutro, popodne i uveče. Kad dovršavam knjigu, kad god ne šetam, ne jedem i ne spavam – pišem.

Ranije ste objavili i novelu o avanturi iz života jednog od najromantičnijih junaka evropskog i svetskog stripa, Korta Maltezea. Njegov tvorac Hugo Prat je jednom izjavio da je od Borhesa naučio „kako da ispriča istinu kao da je laž“. Da li se i Vi rukovodite istim principom? Zašto čitaoci vole ovakvo „izvrtanje“?

– Prat je Venecijanac pa se često „srećem“ s njim pišući novelu o Veneciji. Njegov Korto Malteze je nazvan „jednom od najvoljenijih izmišljenih ličnosti dvadesetog veka“. Njegov lik je „lažan“ jer Korto nije postojao, a ipak se nalazi na italijanskim poštanskim markama, koje su oficijalni dokument države. Deca vole kad pred njima skrijete lice pa ga zatim otkrijete. Ljudi više cene ono što odgonetnu nego ono što znaju. Zato vole da se priče i likovi maskiraju a oni da pogađaju: „Je li? Nije li?“ Kao umetnik ja sam vrlo kasno naučio da lažem. Imao sam jednu vrstu istinoljubivosti koja je pomalo naivna. Umetnost je subjektivna, a „laž“ prilagođava svet nama. Stilizuje ga. Književna laž je mitotvorački element, element dramatizacije. Felini je za sebe govorio da je rođeni lažov i da je Rimini iz Amarkorda i filma „Il Viteloni“ realniji od stvarnog.

Da li još uvek čitate stripove i koje?

– Ne delim kulturu striktno na „visoku“ i „nisku“. Nedavno sam napisao „Kratku istoriju srpske reklame.“ Sve poruke me zanimaju. Za mene je ogromno razočarenje bilo kad je profesor u zemunskoj gimnaziji pitao đake ko je Korto Malteze i ogromna većina nije znala. I dalje čitam Huga Prata. Kad stignem, čitam knjige iz serije predavanja pod naslovom „Uvod u…“ , koja nam približava različite kulturne pojave kroz strip. Njihov „Uvod u Romantizam“ je bolji od većine univerzitetskih predavanja. Kombinacija teksta i slike je dobra i stara ideja. Freske i ikonostasi predstavljaju svete stripove. Čitam umetničke stripove koje mi preporučuje moj prijatelj Zoran Đukanović. Čitam stripove Nila Gejmena, rađene sa različitim crtačima.