Za sve su krive čarape na romboide

Piše: Glavni i odgovorni urednik, Borislav Despotović

Moje odrastanje i prelazak iz dečjeg u tinejdžersko doba poklopilo se s raspadom bivše Jugoslavije, s nestankom sistema vrednosti koji je to društvo negovalo i dolaskom nekog novog i čudnog vremena koje je, osim rata, donelo još mnogo toga naopakog.

Za nas kojima je tada bilo svejedno da li na nogama nosimo Startas, Simod ili Adidas patike, to nešto što se dogodilo preko noći nas je, najblaže rečeno, šokiralo. Deca su odjednom, ničim izazvana, počela da zagledaju jedna druge, da uočavaju ko šta nosi od odeće i obuće i da mu se rugaju ako nemaju to nešto što je u trendu, a to nikada ranije nisu radila.

Sećam se da je svako iz razreda trebalo da donese po pet maraka, kako bismo solidarno okrečili i sredili oronulu učionicu, jer škola nije imala novca. Roditelji, koji u tom trenutku imaju 2 marke platu (koja devalvira dok dođu od posla do kuće), krpe kraj sa krajem, idu na buvljak u Suboticu da nabave hranu i kućnu hemiju švercovanu iz Mađarske, a ti noćima ne spavaš jer ne znaš kako da nabaviš čarape na romboide. Recimo da je barem deset pari „normalnih” čarapa moglo da se kupi za jedan par tog tadašnjeg „must-have” fenseraja. I da, bio si „seljak” ako ih nemaš, a to su izgovarala deca koja su se, isto kao i sva ostala, do juče oblačila u Srbijateksu, Narodnom magazinu (NAMA) ili Robnoj kući Beograd.

I tako su famozne čarape na romboide otvorile Pandorinu kutiju. Stigle su nam Ermaks dvojka Najk patike, Mont zimska jakna, pa Koledžice, originalne Martin(k)e i koješta pride, zbog čega si dospevao na stub srama ako ih nemaš. Inače, gore su prolazili oni koji su imali kopije iz Rumunije i Bugarske.

Kada neko otputuje, na primer, u Nemačku, često prokomentariše kako su tamošnji ljudi obučeni „apa-drapa”, kao da su nasumično pokupovali nešto iz „sekundare”. Dakle, u sredinama gde je potrošačko društvo i nastalo, gde se najpoznatiji brendovi zapravo i proizvode, gde ne moraš pola plate da daš za neku „fensi” krpicu, tamo to ne znači ništa, a kod nas očigledno sve. Tu mi je mnogo interesantan taj fenomen – što si plićeg džepa, to više želiš da imaš čime da se hvališ, pa makar zbog skupih cipela jeo ’leba i najjeftinije paštete, bar pô godine.

Možda bismo i mi bili kao Nemci da nam se prelazak na čist kapitalizam nije dogodio u vreme najveće bede, kada je društvo počelo da se raslojava na sve moguće načine. Neko je tada i još decenijama kasnije ostao na Fići i Stojadinu, a drugi su uveliko vozili Kadet suzu ili Audi jaje. I od tog vremena do danas ništa se nije suštinski promenilo, samo se sada taj statusni simbol zove najnoviji model Ajfona. Nije ovde reč o tome ko može, a ko ne može da priušti skupe proizvode, već o načinu kako te proizvode koristimo u društvu. Naravno da će svima nama najbolji telefoni pružiti maksimalno uživanje i olakšati svakodnevni život, ali sigurno nisu napravljeni da budu moneta za potkusurivanje i s tim u vezi posebno brine činjenica da neka deca baš tako misle. Naravno, nisu deca kriva, odgovorni su oni koji kod kojih je novac, u narodu poznatiji kao roditelji.

Danas, u vreme kada nam prosečna plata teško pokriva osnovnu potrošačku korpu, zaista je teško biti roditelj nekog tinejdžera koji hoće baš to što većina vršnjaka ima, jer nema tog Crnog petka, odloženog plaćanja, brzih kredita, prazničnih popusta i kartica lojalnosti koje mogu da ispune sve njihove želje. A ako ih ispune, neka to i bude statusni simbol, samo ne razlog da se u drugoga upire prstom.

Zato i tvrdim da su čarape na romboide krive za sve, jer od njih je i počelo.

Izvor: Borislav Despotović

Foto: Zoran Rašić