Vratiti fudbalu priču

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    Vedran Ivankovic

    Vratiti fudbalu priču

    Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za korporativne komunikacije

    Na severu Nemačke, u Gelzenkirhenu, kraj maja ume da bude prohladan. Posebno uveče. To veče bilo je potpuno suprotno. Ceo dan je u gradu vladala karnevalska atmosfera, jer je samo tog dana u njihovom gradu cirkus zvani finale Lige šampiona za sezonu 2003/2004. Na stadionu zvanično 53.053 gledaoca.

    Žorž Kosta, kao kapiten Porta, došao je do centra igrališta tokom zagrevanja, pola sata pre početka utakmice, i gledao je u popularnu mušemu koja je stajala u krugu. Biti kapiten kluba iz svog grada, u kome si, kao dečak, počeo da treniraš – jedna je od najvećih počasti koje fudbaler može da doživi. Mesto na kome se nalazi mora biti najbolje na svetu u tom trenutku. Treme ima, ali više one pozitivne, kako kažu. Za kapitena i njegove saigrače ovo nije utakmica kao i svaka druga. Sve je naelektrisano jer je ulog najveći – biti šampion Evrope, i to sa voljenim klubom, i ući u istoriju fudbala. On i ostatak ekipe spremni su da se pobiju sa protivnikom ako treba, samo da „ušati” pehar završi kod njih u svlačionici to veče i da ga sutradan provozaju kroz grad u svečanoj povorci.

    Ozbiljna čast za momka rođenog u Portu – da bude deo projekta koji je klub pokrenuo dve godine ranije, kada je za trenera došao, tada malo poznati, Žoze Murinjo. Ideja mu je bila da okupi igrače koji znaju šta je to duh Porta, kao grada i kluba, i koji su, uglavnom, iz tog portugalskog grada. U te dve sezone navijači su osetili posebnu povezanost sa klubom upravo zato što je bilo puno momaka iz komšiluka, koji su dovedeni iz nižerazrednih klubova i, bez obzira na to što neki od njih nisu imali iskustvo u igranju fudbala na vrhunskom nivou, postali su ljubimci publike, koja im je, te godine, često skandirala imena.

    Posle grupne faze, koju su prošli kao drugi, Murinjo je napravio takvu atmosferu u svlačionici i oko tima govoreći da za protivnika u sledećoj fazi takmičenja jedino ne želi Mančester junajted. Kontrapsihologija je urodila plodom i igrači su se toliko „primili” da se niko nije uplašio tada strašnog šampiona Engleske, sa legendarnim Aleksom Fergusonom na klupi. Na domaćem terenu su ih pobedili 2 : 1, a na Teatru snova su odigrali nerešeno 1 : 1 i prošli dalje. Do finala nisu imali zvučna imena za protivnike, a čak i Monako, koliko god bio tada odličan tim, nije bio na nivou Mančestera. Tek na početku svoje trenerske karijere, Didje Dešam nije uspeo da parira tada već avangardnom kolegi Murinju. Jedan od ključnih igrača te sezone bio je Žorž Kosta, koji se, godinu dana ranije, vratio iz egzila u Čarlton atletiku, pošto je odradio suspenziju zbog napada na Žorža Veu. Došao i osvojio odmah Kup UEFA, prvenstvo i, kasnije, Ligu šampiona.

    Kakve sad ima veze priča o Žoržu Kosti, Murinju i Portu?

    E sad, kad smo kod Monaka, verujem da, odskoro, tim iz Kneževine nije omiljen među crveno-belim delom Srbije. Zvezda je izgubila od Monaka pre neku nedelju. Igra bleda, tribine nisu bile ispunjene, navijanje mlako, kakvo ume da bude na Marakani. Trener je promenjen, dovedeni su još neki igrači, ali opet to nije to. Nema tog žara koji će na tribine da vrati navijače koji će opet da prepričavaju akcije, šanse i golove.

    Fudbal je, nažalost, u ovom delu Evrope takav već više od 20-30 godina. Nema više klinaca koje ste mogli da vidite u kraju kako igraju na male golove i kako, kad daju gol, trče raširenih ruku i viču ime nekog Zvezdinog igrača. Sporadično se pojavi neki domaći fudbaler između Mesija, Ronalda, Neimara i ostalih belosvetskih zvezda i zvezdica. Nema više identifikacije sa tim nekim fudbalerom koji je ponikao na nekom betonskom terenu, na kome i dalje povremeno odigra na „maliće”. Početkom dvehiljaditih, sa nekom ekipom tada studenata novinarstva radio sam tekst na temu „Zašto je propao jugoslovenski fudbal”. Svi su listom pričali kako deca prerano idu u inostranstvo. To je danas još izraženije. Zvezda je prodala jednog takvog klinca od 18 godina Milanu prošle godine. On će sad da ide od pozajmice do pozajmice, u Milanu teško da će da dobije šansu, jer na toj poziciji igraju skuplji. Onda će, u nekom momentu, da ode u neki prosečan klub, u kome će probati da oživi karijeru. Moguće i da će da mu uspe. U međuvremenu, Zvezda će da plaća neke strance koji su lošiji od njega da dođu, odigraju jednu sezonu i odu. Svakog će da najave kao veliko pojačanje koje pravi razliku.

    U čemu je štos?

    Ljudi vole da pričaju priče. Jedina životinja koja priča priče jeste čovek. Cela civilizacija počiva na mitu. Jedan od najjačih marketinških alata upravo je pričanje priče. Naš fudbal je izgubio svoju priču.

    Stariji ljubitelji fudbala se sećaju Šekularca, druge Zvezdine zvezde. O njemu su se pričale priče, novinari su ga pratili svuda, snimao je filmove. Ti isti stariji, kad pomenete njegovo ime, mogu da se sete nekih utakmica, driblinga i golova koje je Šeki dao. Posebno se pamti utakmica protiv Portugalije 1960, kad je dao svoj, možda, i najlepši gol. Neko je sa krila centrirao u visini šesnaesterca. Da bi uhvatio taj volej, morao je malo da se baci, a zatim efektno poslao loptu u suprotni ugao. Na kraju je reprezentacija pobedila 5 : 1. Ni kao trener nije bio loš. Zvezda je bila u sredini tabele kada je on došao na mesto prvog trenera i udario je temelje tima koji će kasnije osvojiti Kup šampiona.

    Tada nije bilo Instagrama i društvenih mreža. Ako niste otišli na stadion, a stadioni su redovno bili puni, morali ste da slušate Radio Beograd i vešte reportere koji su vam donosili fudbalske priče u dom.

    Tadašnji dečaci su listom bili Šeki kad se igralo u školskom, a prepričavale su se situacije kada je novčanicama brisao cipele. Fudbal je tada bio neka druga priča.

    Danas, kada je reprezentacija u pitanju, mi ne možemo da se takmičimo sa bogatim klubovima i državama. Ono što možemo jeste da vratimo fudbalu neku priču koju je imao. Umesto što kupujemo skupe strance i rasprodajemo našu decu, možemo da probamo da napravimo neku akciju koja će vratiti nekim novim klincima priču o tome kako je neko napravio dribling, dao gol ili uradio nešto treće što će ih motivisati da probaju da uvežbaju poteze u školskom dvorištu, na male golove.

    Fali neko sa vizijom ko će napraviti nekog novog Šekularca ili Žorža Kostu, nekoga ko će se ponositi što nosi kapitensku traku tima u kome je naučio kako se šutira lopta. Samim tim, i navijači će krenuti da se vraćaju na tribine, a verujem da će i rezultati doći.

    Samo moramo da budemo strpljivi, kao i uvek u životu, i da ne odustajemo od trenera ili igrača ako izgubi jednu utakmicu.

    Slično važi i za druge sportove u kojima smo nekada bili dominantni. Ko se još seća da su Mađari bili prvaci Evrope u fudbalu i košarci?

    Izvor: BIZLife Magazin

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE