U borbi za ljudske živote i izlaz iz „Tunela“: Kako je nastala serija koja je postala slika našeg društva?

15/04/2024 | 13:01

U borbi za ljudske živote i izlaz iz „Tunela“: Kako je nastala serija koja je postala slika našeg društva?

Serija „Tunel“ poslednjih nedelja je okupirala pažnju javnosti svojom radnjom i likovima koji na specifičan način oslikavaju stanje našeg društva i probleme „običnih ljudi“ koji su odlučili da ih reše na način koji bi retko ko izabrao.

Ljudske sudbine pozicionirane sa ove i one strane zakona isprepletane su u odnosima pregovarača i „žrtava sistema“ u borbi za pravdu i ljudske živote. Milioni gledalaca RTS-a svake subote i nedelje imaju prilike da gledaju kako iz epizode u epizodu pripadnici Specijalnog pregovaračkog tima MUP-a Srbije, dolaze na posao sa istom porukom: izlaz iz tunela postoji.

Oni su pregovarači – majstori u veštini manipulacije rečima, vešto manevrišući između istine i laži, tražeći način da postignu svoje ciljeve. U ovom svetu u kojem se moć meri snagom reči, njihova veština je oružje koje često odlučuje o sudbini pojedinaca i većeg broja ljudi. Dok se pregovori razvijaju, duboki sukobi, tajne i intrige otkrivaju se ispod površine, a svaki gest, svaka rečenica može biti presudna.

Vladimir Ćosić, serija „Tunel“ (Foto: Nemanja Miščević)

Oni se ne bore samo sa poljuljanim ličnostima drugih ljudi, oni imaju i lične borbe. Borbe koje nekada dobiju, a nekada izgube. Utemeljena na stvarnim događajima i ličnostima, „Tunel“ nam u 12 epizoda daje perspektivu o tome kako izgleda jedno od najstresnijih zanimanja današnjice.

Vladimir Ćosić, scenarista serije za BIZLife govori o tome kako je bilo oživljavati likove iz policijskih dosijea, ali i u kojoj meri njihove sudbine i životne priče oslikavaju vreme u kojem živimo.

Kako je tekao proces kreiranja scenarija za seriju “Tunel”, od ideje do realizacije?

Prva ideja za “Tunel” došla je od gotovo slučajnog susreta reditelja Petra Ristovskog i pregovarača koji nam je kasnije bio glavni saradnik pri izradi scenarija. On je Petru ispričao nekoliko događaja iz svog svakodnevnog posla koji su zvučali značajno, dramatično i uzbudljivo. U jednom momentu, baš kada smo završavali realizaciju filma i TV serije “Kralj Petar Prvi”, Petar mi je ispričao detalje tog susreta i dogovorili smo se da se nađemo sa pregovaračem i neobavezno razgovaramo, jer se tema činila zanimljivom. Ono što je počelo kao neobavezni susret pretvorilo se u celodnevni razgovor, a zatim i u serijal razgovora. Tada sam već znao da je tematika izvrsna za TV seriju.

U narednih nekoliko meseci, ljubaznošću MUP-a pročitao sam policijske izveštaje sa preko dvesta slučajeva pregovaranja koji su se odigrali u proteklih dvadeset godina. Posle nekoliko čitanja, suzio sam spisak na dvadesetak dramski najpotentnijih, i to je bila naša polazna tačka. O svakom od tih dvadeset slučajeva sam do u najsitnije detalje pričao sa svim pregovaračima koji su na slučajevima učestvovali. Razgovori su nekada trajali i po čitav dan, a nikada kraće od 4, 5 sati. Mislim da sam u tim razgovorima praktično prošao ubrzanu obuku policijskog pregovaranja. Po obavljenim intervjuima, počeo sam da sklapam dramsku strukturu, privatne priče policajaca, ostale karaktere… Paralelno sa tim procesom, proučavao sam sve do čega sam mogao da dođem što se policijskih metoda istrage tiče, kao i puno stvari o mentalnim problemima i poremećajima počinilaca. Konačno, dve godine od prvog razgovora sa pregovaračem, završio sam prvu ruka scenarija koja suštinski nije imala mnogo izmena. Nadalje smo zajednički pravili određene sitnije izmene na samim glumačkim probama, kako bismo tekst prilagodili ličnostima glumaca i učinili ga što prirodnijim.

Najveći deo svih tih karaktera na neki način živi u meni, i mislim da sam tokom života mogao postati svako od njih, da su okolnosti bile malo drugačije. Čini mi se da na taj način stvaraju svi ljudi koji se bave kreativnim pisanjem.

Gde ste tražili inspiraciju za radnju i likove iz serije? U stvarnosti ili Vašoj mašti?

I radnja i likovi su umnogome inspirisane stvarnim događajima i ličnostima pregovarača i počinilaca koji su postojali ili još uvek postoje. Naravno, i događaji i karakteri su morali da pretrpe mnoge izmene što zbog dramske strukture i potrebe da izrazimo svoj autorski stav, što iz poštovanja prema ljudima i njihovim sudbinama. Na kraju, sve to je možda polovina stvari koje se vide u snimljenoj seriji. Mnoge stvari, likovi, postupci i slično su preuzeti ili inspirisani ljudima koji me okružuju ili na neki način fasciniraju u mom životu. Takođe, najveći deo svih tih karaktera na neki način živi u meni, i mislim da sam tokom života mogao postati svako od njih, da su okolnosti bile malo drugačije. Čini mi se da na taj način stvaraju svi ljudi koji se bave kreativnim pisanjem.

Seriju „Tunel“, tizer (BIZLife Magazin)

Koliko je bilo izazovno balansirati između drame, napetosti i elementa misterije u scenariju?

Moja odluka u ranoj fazi rada na scenariju je bila da paralaleno razvijam tri osnovna nivoa priče – rešavanje slučajeva sa počiniocima, sudbina tima u borbi protiv manjkavog sistema i privatni životi pregovarača. Uklapanje tih dimenzija priče je uslovilo žanrovske elemente serije. Dakle, pustio sam da karakteri i priče odrede žanrovki seriju, a ne obrnuto. Zbog toga se dešava da se neke epizode žanrovski dramatično razlikuju među sobom, a u nekima se drama, triler i komedija smenjuju iz minuta u minut. To me je podsetilo na stvar koju nam je jedan od pregovarača rekao u vezi sa jednim od slučajeva na kojem je radio (citiram), “Život je mešavina svih žanrova u samo jednom danu”. Mislim da je bio u potpunosti u pravu. Usput, sebe neskromno smatram poznavaocem žanrovskog filma, te mi baratanje žanrovskim obrascima ne predstavlja problem.

Da li ste imali neka iskustva ili istraživanja koja su vam pomogla da bolje razumete teme koje se obrađuju u seriji, poput forenzike ili psihologije?

Pored opsežnih razgovora koje sam imao sa velikim brojem policajaca, pregovarača i psihologa, pročitao sam gotovo sve što se kod nas može pronaći na ove dve teme i pogledao većinu značajnijih filmova i TV serija sličnih žanrova. Ono što mi je bilo veoma značajno je čitanje autobiografskog romana “Lovac na umove” koji je pisao specijalni FBI agent Džon Daglas, na kojem je velikim delom bazirana istoimena serija. Takođe, psihologija je nauka koja me interesuje, mogu reći skoro čitavog života i više od decenije sam i sam išao na geštalt terapije, tako da sam poprilično upoznat sa terapijskim metodama. Naravno, sa mentalnim bolestima, ozbiljnim problemima i graničnim situacijama stvar je ekstremnija, ali svakako sam mišljenja da niko od nas nije previše daleko od sopstvenog “tunela”, ma koliko se stabilno trenutno osećao.

Glavni akteri serije su pregovarači, koliko je veština pregovaranja bitna za poslovne ljude iz sveta biznisa?

Pregovaranje o kojem mi u seriji govorimo je specifičan vid komunikacije u kriznim situacijama, ali u osnovi pregovaranja je suštinski asertivna komunikacija bazirana na empatiji, bez koje je po mom mišljenju nemoguće imati uspešnu lidersku ili menadžersku karijeru u 21. veku. Zato i ne treba da čudi činjenica da je Tatjana Kljun, jedan je od osnivača i dugogodišnji koordinator Pregovaračkog tima MUP-a Srbije, koja je bila i naš konsultant na seriji, jedan od predavača i trenera u poznatoj biznis školi.

Ispostavilo se (i i dalje se ispostavlja) da su teme na koje smo hteli da skrenemo pažnju bukvalno eksplodirale u negativnom smislu, i na žalost, ne vidi im se kraj. Voleo bih da se serija “Tunel” doživi i kao svojevrsni apel nadležnim institucijama da počnemo da se najozbiljnije moguće sistemski bavimo problemom mentalnog zdravlja naše nacije.

Svaka epizoda nosi neku svoju priču, koja po Vašem mišljenju najbolje oslikava vreme u kojem živimo?

To je dosta teško pitanje, ali hajde da to postavim ovako: mislim da je čitava sezona portret, u stvari vivisekcija stanja u našem društvu trenutno. Pre tri godine kada sam birao teme za prvu sezonu “Tunela”, intuitivno sam bio privučen temama koje su mi delovale značajno i dramatično. Ispostavilo se (i i dalje se ispostavlja) da su teme na koje smo hteli da skrenemo pažnju bukvalno eksplodirale u negativnom smislu, i na žalost, ne vidi im se kraj. U seriji tretiramo teme nasilja i mentalnih bolesti, mizoginije, nepravde, sistemske korupcije, razorenih porodičnih odnosa i porodičnog nasilja, sumnjivih privatizacija, zavisnosti od droga, post traumatskog sindroma, ekocida, vršnjačkog nasilja… I doslovno se naježim svaki put kada pomislim koliko sličnih situacija onima koje prikazujemo se odigralo u poslednjih nekoliko godina u realnosti.

Vladimir Ćosić, Serija Tunel (Foto: Vladimir Ćosić)

Zbog toga bih voleo da se serija “Tunel” doživi i kao svojevrsni apel nadležnim institucijama da počnemo da se najozbiljnije moguće sistemski bavimo problemom mentalnog zdravlja naše nacije. Bojim se da će, ukoliko to ne učinimo, tako važna stvar ostati i dalje na odgovornosti savesnih pojedinaca koji daju sve od sebe da do tragedija ne dođe. Tim pojedincima mi u seriji odajemo priznanje, i to je najmanje što kao autori serije možemo da uradimo.

I za kraj, ima li svetla na kraju tunela?

Pojedinačno, za svakog od nas, svakako ima. Kolektivno, ukoliko se i dalje budemo uzdali isključivo u sreću, teško. Ovih dana razmišljam o sloganu za drugu sezonu serije. Jedan zgodan i istinit koji mi prolazi kroz glavu je “Tunel na kraju svetla”.