Cancel kultura

Piše: Vedran Ivanković, ekspert za korporativne komunikacije

Da li je jedna kompanija loša samo zato što je neko na društvenim mrežama procenio da je jedan od deset njenih poteza loš?

Stariji pamte frazu „truli Zapad” iz „onog” vremena. Kad su nešto hteli da klasifikuju kao loš uticaj na omladinu, u socijalizmu su to osuđivali i govorili da je došlo sa Zapada, koji je, jelte, još onomad bio truo. Sve vreme smo virili kroz tu gvozdenu zavesu i gledali šta se to tamo dešava i kako se ljudi ponašaju. Demokratija je, na kraju, pobedila u hladnom ratu i svi smo, na ovaj ili onaj način, živeli liberalni kapitalizam. Taj truli Zapad nam je, uz demokratiju, prodao i priču o participativnoj demokratiji, gde glasač bira svog predstavnika koji kasnije zastupa interese svoje biračke jedinice. Vrlo brzo došlo je do otrežnjenja, i ovde i na Zapadu, i zaključak je da sistem, ipak, nije dobar i da ga treba menjati.

Ekspanzijom tehnologije dogodilo se to da smo dobili situaciju: jedan čovek – jedan glas, i to kakav glas! Bilo ko, bilo kada, na bilo kojoj od društvenih mreža može da prozove bilo koga i da ga diskvalifikuje zbog bilo čega. Nije bitno da li je to utemeljeno u nečemu što se stvarno dogodilo i istinito je ili smo malo zakrivili istinu i prilagodili je. Poenta je da smo nekoga diskvalifikovali i stavili mu etiketu. Takvi ljudi su se u ranim fazama društvenih mreža zvali „hejteri”, a kasnije taj ceo pokret dobio je svoje definicije, čak i kontrapokret – kultura otkazivanja (cancel culture).

Ovaj malo duži uvod inspirisan je nizom situacija koje su se dogodile od početka godine, a događaju se i dalje, na polju kriznih komunikacija. Čini se da smo trend kulture otkazivanja uhvatili sa dve godine vremenske distance.

Neko od korisnika ima problem sa nečim što je u vezi sa nekim od brendova i počinje da koristi moć društvenih mreža i svoje pratioce poziva na bojkot tog brenda. Procena šta je to, recimo, uvredljivo uradila neka osoba ili neki brend krajnje je subjektivna; šta će da mu radi i kroz koje blato će da ga provlači – takođe je krajnje subjektivno.

Nameće se pitanje da li je kultura otkazivanja glas onih koji imaju moć sa idejom da se zaštite oni koji ga nemaju ili je to glas rulje koja je besna i spremna da u roku od nekoliko klikova kamenuje nekoga.

Gde je sad tu demokratija? Jedan od osnovnih postulata jeste da svi imaju slobodu mišljenja i pravo glasa. U tome se svi slažemo. Gde je granica zloupotrebe tog glasa? Ko je toliko samosvestan da može da kaže da nije zloupotrebio taj glas i nije nekog optužio lažno ili je preterao u kazni? Svako ima pravo na svoje mišljenje. Zašto je onda bilo ko pozvan da na nekog drugog baci drvlje i kamenje i isključi ga samo zato što je njegov sud da on ne radi nešto kako treba? Ta ista osoba voli svoju porodicu, reciklira đubre, vegan je i pomaže starijim komšijama kad god može. Da li je onda u pitanju loša osoba? Slično je i sa brendovima. Da li je neka kompanija loša samo zato što je neko na društvenim mrežama procenio da je jedan od deset njenih poteza loš? Decu učimo, ako ih neko napada na mrežama ili ponudi nešto nepristojno, da je to nasilje i da treba tog zlostavljača da prijave. Da li postoji razlika kada je u pitanju odnos fanova i brenda ili fanova i neke javne ličnosti?

Cancel kultura

Došli smo u situaciju da su ljudi „provalili” da su izbori svake četvrte godine, osim ako neko ne skrati mandat, i da onda partije najčešće zloupotrebe njihov glas i ne izaberu koga je taj građanin hteo, nego nekog svog ko im je na listi preči. Ovako, na društvenim mrežama, glas imaju svaki dan, a odgovornost je još manja nego kad odlaze na glasanje. Pride, nema ni potrošnje cipela pri odlasku na biračko mesto ni hemijske za zaokruživanje broja ispred imena željenog kandidata. Internet je sada dostupan svuda i samo se iskoristi neki profil na nekoj od mreža i očas posla neko ko održava naloge na društvenim mrežama ima krizu, koja se brzinom svetlosti prelije i u tradicionalne medije, posebno u siromašnijim zemljama, u kojima ni mediji baš nemaju previše novca, tako da svaki novi klijent sa oglasnom porukom dobro dođe.

Da citiram jednu od najstarijih i najviše prepričanih priča o Isusu i ženi koja je uhvaćena u preljubi. Kada su se ljudi skupili i hteli da kamenuju preljubnicu i kad su došli kod Isusa da ga pitaju za savet, on im je rekao da prvi koji je bezgrešan baci kamen. Samo su izašli, a žena je dobila pouku da to ne radi više i prošla je bez najstrože kazne.

Možda nije loše da neko, kad u besu krene da kuca post koji će nekom brendu ili nekoj ličnosti naneti štetu i izazvati krizu, udahne duboko i razmisli još jednom da li to treba da uradi i na koji način to treba da uradi.

O retrogradnom Merkuru koji je bio tokom januara, dok su sve ove krize trajale i produžavale radno vreme ljudima koji se bave komunikacijama – možda neki drugi put. To je fenomen sâm za sebe.

Izvor: BIZLife Magazin