Krindž
Piše: Darko Soković, izvršni partner za strategiju i razvoj, Propulsion
Između nas kao da nije generacijski, nego životni jaz koji oblikuje jednu posebnu hladnoratovsku atmosferu. Sa sasvim drugačijim idejama, željama i namerama, nađemo se svi zajedno na istom radnom mestu – šta sad?!
„Kod nas ovde niko tako ne govori”, priča mi poznanik sveže osvanuo kao Njujorčanin. „Šta to uopšte znači?”, pita me iskreno. „Ma hajde, molim te, šta zna Amerikanac šta je engleski!” – kažem mu, objašnjavajući da se negde u spektru između „vrlo, vrlo neprijatno” i „budi bog s nama” ima tražiti i značenje pojma „krindž” (engl. cringe). Reč je, naime, o krilatici koju je u naš svakodnevni govor unela generacija Z, tzv. zumeri, rođeni nakon 1997. Za ove mlade ljude valjda je najgora kletva biti krindž, a prve žrtve takvog etiketiranja su, po definiciji, njihovi roditelji i nastavnici, koji tu sudbinu teško mogu da izbegnu. Šta ima neprijatnije nego kad ti se matorci petljaju po životu koji tako pažljivo gradiš na Instagram storijima i po Tiktoku? Krindž!
No, kad govorimo o zumerima, više nije reč samo o klincima, nego o najnovijem osveženju na tržištu radne snage. To su ljudi koji u sve većem broju oblikuju kako nam izgledaju timovi u kompanijama; zato ćemo uskoro krindž biti i mi kao njihove kolege, i mi kao njihovi poslodavci, a i izvesno i naši celokupni biznisi.
Pa šta da radimo, dovraga, ako od ovog usuda nema spasa? Zavisi od toga koja smo generacija.
Ako smo rođeni tamo negde početkom ili sredinom osamdesetih, rasli u prašini, na Opstanku i eurokremu, kačili se na dial-up internet, drndali nokiju 3210 i jurili da GPRS-om skinemo polifone melodije, pa zatim svedočili rastu interneta, koji je preoblikovao sve što smo do tada znali, umeli i smeli – konkretno, ako smo milenijalci – nama je prirodno da udahnemo, zastanemo i da se prisetimo poznatih obrazaca koji će nas ušuškati. Na poslu to znači jasnu strukturu, imejlove koji počinju s „Poštovani”, a završavaju se „S poštovanjem”, siguran ugovor i platu koja, iako nedovoljna da osigura budućnost, ipak omogućava lagodan život u ovom trenutku.
A još stariji? Ne mislimo ovde na bebi-bumere rođene odmah nakon Drugog svetskog rata, nego na sve one koji se, recimo, živo sećaju Dana mladosti i tršćanskih farmerki, čije je odrastanje obeležio uspon bivše države, a njen raspad koincidirao sa njihovom zrelim dobom, a koje su klinci na mrežama, bez ikakvog osećaja za nijanse, kolektivno prozvali – bumerima. (U ovu grupu često spadne i neko rođen, na primer, ’91, jer tiktokeri, prosto, ne mogu da zamisle da je svet pre toga uopšte i postojao.)
Bumersko razumevanje oslanja se na ono što je nekad bilo, a sad ga više nema, na red, rad i disciplinu i jasne, zacrtane korake i na poslu i u životu: diploma, brak, deca, penzija – tačka.
Svakodnevni izazovi u držanju koraka s tehnologijom podrazumevaju se, kao i jedno opšte čuđenje kako mladi uopšte misle da nešto uspeju ovako pušteni s lanca.
Između nas kao da nije generacijski, nego životni jaz koji oblikuje jednu posebnu hladnoratovsku atmosferu. Sa sasvim drugačijim idejama, željama i namerama, nađemo se svi zajedno na istom radnom mestu – šta sad?!
Pod ruku mi pre neki dan dođe praktični priručnik bivše tajne agentice CIA koja je špijunsku karijeru zamenila unapređenjem međuljudskih odnosa na poslu i kod kuće. Kristina Hilsberg (Christina Hillsberg), bivša analitičarka Centralne obaveštajne agencije, autorka je knjige „Dozvola za roditeljstvo: Kako mi je špijunska karijera pomogla da odgajim sposobnu decu koja veruju u sebe”, a za jedan od poslednjih brojeva „Harvard biznis rivjua” (Harvard Business Review) piše o pet presudnih veština koje je su joj koristile da uspostavi poverenje s doušnicima širom sveta, a koje nama mogu poslužiti da bismo i mi s kolegama stali na „zelenu granu”. Potrudite se da imate u životu hobi, omiljenu tehniku relaksacije ili neko drugo interesovanje koje vas ispunjava izvan posla, pa da to bude jedna od zajedničkih tema s kolegama – prvi je savet na listi. Ne pretvarajte se da ste neko ko niste, piše Hilsbergova, jer vas to neće odvesti daleko; više slušajte nego što govorite – a ako ste pričalice, malo se i ugrizite za jezik da biste kolegi ili koleginici dali prostora za ono što nju ili njega tišti; otvorite se i podelite ponešto i iz svog privatnog života da biste tako započeli izgradnju međusobnog poverenja; ponekad i pribeležite ponešto što vam koleginica ili kolega kažu da im je važno da biste se zgodno toga prisetili kada bude bilo potrebno ojačati odnos.
Šta, zar za ove samorazumljive savete treba sjajna karijera u CIA? Krindž, stvarno! Možda je to neka CIA ujdurma da niko po Njujorku ne zna šta je krindž, ali ga svakodnevno živi. Možda i ceo ovaj tekst završi na Tiktoku kao spomenik bumerskom pokušaju da nađe smisao u svetu koji je otišao dođavola.
Verujmo, ipak, da kontraobaveštajci znaju o čemu govore, pa da ove veštine, ma kako zdravorazumske bile, mogu pomoći da krenemo da gradimo mostove jedni ka drugima. I mada etiketu krindža svakako nećemo izbeći, možda ćemo se bolje razumeti. Na kraju će to biti sve što nam je ostalo.
Izvor: BIZLife Magazin
