Upornošću i radom stvorili su biznis koji se nasleđuje
Porodica Dacović iz Ljubiša već jednu deceniju bavi se etno biznisom. Aleksandar i njegova supruga Milena, sinovi Radenko i Uroš i snaha Bobana, udruženim snagama stvorili su etno selo „Boškova voda“ u Ljubišu. Stare planinske kuće opemili su za spavanje, na imanju napravili veštačko jezero i kafanu u kojoj se služi domaća kuhinja. Ova porodica je grad zamenila životom na selu.
„ Ranije smo živeli u Užicu, gde i danas imamo kuću. Ja sam se bavila trgovinom a suprug je bio prevoznik. Godine 2007. odlučili smo da pokrenemo ovaj posao. Suprug je imao ideju da ovo napravimo jer je imanje na idealnom mestu, u sred netaknute prirode, a pored prolazi i lokalni turistički put Gostilje-Sirogojno. Napravili smo prvo jednu kuću i na dve cigle kuvali kupus. Ko je naišao mogao je da svrati na kupus. Malo po malo razvili smo posao. U početku nisam znala kako ćemo se snaći u turizmu, ali sam vremenom shvatila da je najvažnije da ste dobar domaćin i da svom gostu pružite maksimum“, priča Milena.
Razvijali su posao polako. Svake godine na imanju Dacovića nicala je po neka nova kuća. Restoran je napravljen na kraju, tako što su prvobitnu letnju terasu odlučili da zatvore i opreme u etno stilu. Na imanju su danas drvene stare kuće, koje su kupovali u okolnim selima, a turisti ih mogu iznajmiti po ceni od 25 evra za dve osobe. Sagradili su i bazen, zapravo malo veštačko jezero, koristeći potok koji tuda protiče. Napravili su i vodenicu u kojoj se, kada nije sezona kupanja, melje brašno.
„Naša početna ulaganja nisu bila velika. Prodali smo kamion i počeli sa 20.000 evra. Kasnije smo uzeli i kredit i jedan period je zbog toga bio težak. Posao je počeo da se razvija a mi to nismo mogli da ispratimo. Međutim, zahvaljujući tome što se cela porodica uključila u posao, uspeli smo da opstanemo. U poslu je u početku bio i naš stariji sin Radenko, koji je sada u Americi, ali i on se uskoro vraća i pridružiće nam se“.
Milena kaže da od države nisu dobili nikakvu pomoć ali od predsednika opštine Čajetina i Turističke organizacije Zlatibor jesu. Ipak, najveća pomoć su jedni drugima, jer zajedno grade ovaj porodičan biznis.
„Zadovoljna sam jer su sin i snaja prihvatili da rade na imanju. U Užicu imamo kuću i na smenu idemo tamo, ali suprug i ja se 10 godina nismo pomerili sa ovog posla, jer uvek morate da budete tu za goste. Jedino za slavu Đurđevdan ne radimo, inače svaki dan se radi. U restoranu služimo domaću hranu vrhunskog kvaliteta“.
U ovom etno selu borave razni gosti, i domaći i strani. Domaći uglavnom dolaze iz centra Zlatibora, udaljenog oko 22 kilometara, dok stranci češće bukiraju i borave u selu obilazeći usput druge destinacije.
„Prošle sedmice su bili gosti iz Kanade i Švedske, koji rade nešto u našoj zemlji. Tri porodice. Prišao mi čovek posle ručka, poljubio i rekao:’Mi putujemo po svetu ali nigde ovakvu hranu nismo jeli’. Bila sam jako ponosna jer je to veliki kompliment. Ove godine smo preko bukinga na spavanju imali 80 odsto stranih gostiju. Najviše turista dolazi iz Rusije, u poslednje vreme iz Kine, Amerike, Kanade, Indije, Irana. Prošle godine bili su u gostima dvoje iz Irana. Otišli dole niz selo i izgubili se noću. Jedva smo ih našli, stajali su na litici u sred noći. Ali sve se na kraju dobro završilo“.
Milena kaže da bi mladi ljudi trebalo da razmisle i možda neki posao započnu i na selu, jer nije potpuno tačno da perspektiva ne postoji.
„Upornost i rad su najvažniji. Ali, ni to ne vredi ako ste na pogrešnom putu. Međutim, to da li ste ili niste na pogrešnom putu sami odlučite, jer pitanje je šta je za koga dobro a šta pogrešno. Kada smo suprug i ja počinjali, svi, ali apsolutno svi, roditelji, sestre, rođaci, prijatelji…su nam govorili da smo na pogrešnom putu i da je ovo pogrešna investicja. Ali ispostavilo se da ipak nije tako i da su se upornost i rad isplatili. Možete da imate i vreću para ali ako ne znate da radite, ništa vam ne vredi. Svaka vreća para se potroši, pre ili kasnije“.
Izvor: BIZLife
Foto: BIZlife/Boškove vode
Piše: Tanja Njegomir
