Svaki njen dan je prelazak iz jednog kostima u drugi kostim – iz korporativne odeće u scenske haljine ili baletske papučice, dok granica između „Teodore iz banke” i „Teodore iz bajke” gotovo da ne postoji. Na pitanje šta joj je teže – da izađe iz poslovne uloge komunikološkinje ili iz uloge lika kog igra na sceni, Teodora odgovara:

„Iskreno, ne izlazim ni iz jedne. Mogu ja da podvučem crtu, ali gde bi onda bila zabava ako u kancelariji nema malo drame! Šalu na stranu, pozorište i banka su sličniji nego što to izgleda na prvu loptu, ni jedno ni drugo ne trpe neistine i potpuno su transparentni. Publika i korisnici sve vide, sve osete, oba sveta zahtevaju spremnost, moraš da znaš tekst, da imaš spreman materijal, ali i da se osloniš na sopstvene veštine uz spremnost za improvizaciju, jer nikada ne znaš kakvu povratnu reakciju možeš da dobiješ od publike, odnosno korisnika i javnosti.”

S obzirom na to koliko vremena provodi u oba sveta, logično je pitati koliko joj redovan posao pomaže da stvara priče i likove u Poetskom teatru, gde piše i režira. I tu nema nedoumica – inspiracija stiže iz kancelarijskih hodnika jednako kao i sa scene.

„Pisanje je za mene proces koji nekada može da bude vrlo mučan, ako je usiljen, zato se trudim da pišem kad mi se piše, a ne kada moram; mada, ruku na srce, dešava mi se da se poslednje rečenice završavaju u ’minut do 12’. Taj odnos između pozorišta i posla zapravo je dvosmeran – da, neki moji likovi iz dečjih predstava jesu rođeni na kafama s kolegama. Odmah da raščistimo, to nisu negativci, već samo produkt razmišljanja koje se dogodi tokom regularnog radnog dana. Obrnuto je, takođe, velika vrednost. Svaka odigrana predstava, pročitan tekst, odgledan komad za mene su poput hrane, socijalne, emotivne – što bi se reklo, hrane za dušu – i mnogo mi pomažu u svakodnevnom radu, tu gradim sebe i svoje ideje”, ističe naša sagovornica.

Kreativnost kod Teodore ne prestaje kada se ugase svetla scene. Pitamo je da li se desilo da, dok sedi na probi ili sastanku, već u glavi sklapa novi komad nakita, jer je poznato da je to za nju poseban vid opuštanja.

„Iskreno, nije. Na sastanku i probi sam potpuno u tome, a nakit je nešto što, kad radim, radim potpuno spontano, bez previše razmišljanja, samo uposlim ruke, dam oduška mašti i mozak mi je već na nekim novim talasnim dužinama. Najlepši deo je što taj komad smirenosti kasnije nosim na sebi, što je još jedna dimenzija kreativnosti koju i drugi mogu da vide”, govori za BIZLife.

Posebno mesto u njenom životu i dalje ima balet – prva ljubav, koja, kako kaže, traje i danas. Zato je logično čuti koliko balet znači odrasloj Teodori i da li ga igra zbog tela ili zbog one male devojčice koja je prvi put obula baletske papučice.

„Profesionalni baletski igrači kažu da je balet više od umetnosti i više od sporta, da je to filozofija za sebe, jer uspevaš nešto objektivno veoma teško i zahtevno da izvedeš tako da odiše lakoćom i nežnošću. Tako ga doživljavam, kao svoj tihi otpor gravitaciji – kad je jako teško, stanem na prste i izdignem se – to me vodilo kroz lepe i one manje lepe trenutke u životu. Rekla bih da sam danas velika balerina koja retko koji pokret još uvek može da izvede kako treba, ali kad god igram, zagrlim tu malu balerinu i igram kako ona svira, pogotovo ako je u publici moja mama – onda znam da sam na pravoj sceni”, ističe Teodora.

Nije jednostavno nositi baletske papučice, lutkarsku scenu, mjuzikl i laptop u isto vreme, ali Teodora kaže da sve to nosi – ponekad i bukvalno. Na pitanje koji deo najviše „nosi” sa sobom dok je za laptopom u banci, odgovara da sve nosi, doslovno.

„Nekada uđem u kancelariju sa tri torbe, sa laptopom, sa kostimom i stvarima za probu. Lagala bih kada bih rekla da dobro balansiram, ponekad se osećam kao na cirkuskoj žici, ljuljam se, ali ipak ne padam. Svakako da hobiji ponekad moraju da zauzmu niže mesto na listi prioriteta, što je u redu, takvi periodi dolaze, važno mi je samo da istrajem, jer prvi radni dan u korporaciji nije poslednji dan uživanja u hobijima. Da bih ovu rečenicu živela, a ne samo da se razmećem mudrim motivacionim mislima, veoma je važan i moj sjajni i pomalo ludi tim s kojim imam slobodu da ja budem ja. I da, njima ponekad kukam kako me bole leđa, ali nikada ne bih ostavila nijednu torbu”, objašnjava naša svestrana Teodora Petrović.

Ponekad se njene kolege u banci iskreno začude kad čuju da posle posla drži radionicu za decu ili igra predstavu. „Kada to stižeš?” – najčešće je pitanje kolega kada saznaju koliko toga uspe da uradi u jednom danu.

„Mislim da me ne doživljavaju drugačije, jer je, nekako, sve to deo mene, po prirodi sam glasna i volim da ’nastupam’, da me ’svuda ima’, tako da, kada proćaskamo o svim mojim ulogama, ne budu iznenađeni”, objašnjava naša sagovornica, dodajući da ne zna kako izgleda idealan dan, bez obaveza, i poručuje: „Ako nekada saznam kako izgleda takav dan, javiću.”

Pitali smo Teodoru i to da li se nekada neka scena iz privatnog života ili posla pretvori u foru na kvizovima. Kao što smo već i pomenuli, kviz master u pab kvizovima samo je jedna od njenih uloga van posla.

„Apsolutno, iako sam u poslednje vreme prilično retko u ulozi kviz mastera, kad god uzmem mikrofon u ruke i stanem pred ekipe, prođe mi kroz želudac neka lagana struja i mozak prebacujem na režim ’komedija uživo’. To je trenutak kada nezgodan imejl i mnogo smešno dečje pitanje sa radionice postaju dobar potencijal za odličnu foru”, objašnjava Teodora.

Možda zvuči kao floskula, objašnjava naša sagovornica, ali od svega ovoga ona ne može da se umori. Probe su, kako kaže, njen izmešteni svet kada oseti pritisak na poslu, dok uz posao raste svakog dana, a ponekad se i distancira, kada je muči nešto u pozorištu:

„Trudim se da se vraćam sebi svakodnevno pesmama, nazdravljanjima, zagrljajima i pričama sa svojim voljenim ljudima, a posebno sa jednim malim plavim čudom koje mi je sestra skoro donela u život. Kada rešim da je vreme za odmor – onda pakujem kofer i idem bilo gde da ručam lokalnu hranu, slušam priče lokalnih vodiča i dobro se naspavam.”

Za kraj, Teodora sve sumira jednim jednostavnim pravilom – tri velika „P” koja drže njenu scenu čvrstom:

„Od malih nogu pišem veliko ’P’ zbog prezimena, a onda sam primetila jednu zanimljivost, u mom životu uvek se provlače dva velika ’P’ – moj posao i moje pozorište, a sve to ne bi bilo moguće bez moja velika tri ’P’ – moje porodice, mog partnera i mojih prijateljica. Oni mi drže kulise i šapuću tekst kada zaboravim, uz njihovu podršku uspevam da radim i kada ne radim.”

I zato granica između posla i scene za Teodoru Petrović nije crta – nego most kojim svaki dan prelazi, noseći torbe, kostime, perlice i tekstove, a sve uz osmeh, koji pokazuje da se istovremeno može živeti i raditi – i kada ne radite.