Stimulacija za „abdikaciju“ Tomislava Nikolića

Piše: Milenko Vasović

Tomislav Nikolić nam je indirektno poručio da se neće kandidovati na sledećim predsedničkim izborimna. Učinio je to na vrlo opušten način, sa osmehom zadovoljnog čoveka. Njegova tvrdnja da ne razmišlja o tome i da „ima još dosta vremena u aktuelnom mandatu“ zvuči kao da mu je dosta da ovaj izgura do kraja.

Ako na to dodamo i poznatu srpsku sentencu „ne još “ koju je Toma, izgovorio ležerno, na engleskom, onda ima mesta da se to tumači kao dobrovoljno povlačenje, kao abdikacija. Naravno, ne kao odlazak krunisane glave u korist svojih sinova, Radomira i Branislava, već u korist svog „političkog sina“ – moćnog Aleksandra.

Šta bi mogao biti razlog Nikolićeve promene retorike? Još do juče nas je ubeđivao u suprotno, u aprilu je rekao da će se kandidovati na predsedničkim izborima 2017. jer će „još uvek biti potreban premijeru“. Otkud da je najednom ta potreba splasla?

Ima nekoliko razloga zbog kojih Nikolić može da odustane od kandidature. Jedan je da ga stranka koju je osnovao ne podrži kao predsedničkog kandidata. U tom slučaju njegove šanse za pobedu su manje od morske obale Srbije. Ako bi se kandidovao na svoju ruku to soliranje i kontriranje naprednoj stranci bi naudilo donekle i naprednjačkom kandidatu, makar to bio i neprikosnoveni vođa. I značilo bi rascep, ali da sada ne širimo tu temu.

Drugi razlog leži u istraživanjima javnog mnjenja iz kojih se može zaključiti da Nikolićeva pobeda nije izvesna čak i ako ga SNS podrži. Njegov kum Vojislav Šešelj mogao bi na predsedničkim izborima da uzme neki procenat naprednjačkih glasova. To su oni koji su u SNS a srce im je i dalje radikalsko. Ni kandidata demokratske – eventualno jedinstvene opcije, Nikolić ne može tek tako da pobedi. Zato što je kao kandidat (zbog diplome, imovine, fondacije…) prilično ranjiv.

Sadašnji predsednik možda ima i želju da se posvetiti naučnom radu, doktorska disertacija, o kojoj se govorka, jeste izazov ali ne veći od još jednog mandata.
Sva tri navedena razloga nisu dovoljna za abdikaciju. Potrebno je nešto konkretnije – stimulacija. Iskustvo nam kaže da je i u prošlim vremenima bilo predsedničkih kandidata koji su zbog stimulacije odustajali. Zašto to ne bi moglo i sada?

Kakva je i kolika ta stimulacija? Sigurno je veća od vaučera za oporavak u banjama Srbije ili apanaže za mesto u nekom upravnom odboru, na primer, NIS-a. Široka je taman onoliko koliko i Tomin osmeh. Taj osmeh nam govori da ćemo imati još jednu praznu godinu. Jer 2017. će biti godina u kojoj ćemo birati predsednika a, gle čuda, verovatno i republički parlament. Još jedna besmislena predstava, još jedno leto koje će „pojesti skakavci“.

Izvor: BIZLife