Šta to nosimo u sebi što nas sprečava da krenemo dalje?
Promene nikada nisu crno-bele. Ne možemo danas biti superlenji, a od tog čuvenog „sutra“ biti ekstra produktivni. Promene dolaze postepeno i nikada nisu nagle.
U vremenu kada se naš život menja iz dana u dan i kada su dešavanja na globalnom nivou u samo dve godine, donela promene koje su se ranije dešavale u periodu od 50 godina, gde smo tu mi? Da li naše emocije, naši osećaji i naš život padaju na nivo koji više ne možemo da kontrolišemo?
Odgovor na pitanje kako da stignemo do promene u nama i kako da anksiozni napad ne postane naš život, pokušala je da da psihološkinja Jasna Bajraktarević.
Ona tvrdi da nas je sve češće strah da nešto promenimo, da uradimo nešto za sebe, a onda se pitamo odakle da počnemo i koji je to prvi korak.
Jasna Bajraktarević
„Nikakva promena se neće desiti odjednom. Prva stvar koju moramo da uradimo je da otkrijemo zašto nam je tako teško da se menjamo, šta mi to nosimo u sebi što nam neda da krenemo dalje. Treba da otkrijemo koje to mehanizme nosimo u sebi koji nas vuku u bunar i na dno. Ti mehanizmi počinju davno i treba da odemo u onaj period za koji često imamo amneziju, u detinjstvo, kada smo poruke dobijali od roditelja. Oni stoje na našim ramenima kada biramo partnere, posao, kada pričamo sa decom, oni nam šalju poruke koliko god mi od njih bežali“, objašnjava Barjaktarević.
Gorak „transgeneracijski recept“
Profesorka otkriva da se najpre moramo osloboditi transgeneracijskog recepta, gde počinjemo da ličimo na roditelja od koga smo bežali, a on je jako često gorak. Mi taj recept ne menjamo, nosimo ga u sebi i sa sobom. Kakvi to onda postajemo u životu?
„Ako se emocionalno iznutra osećate da ne vredite i ne volite uvek će vam nešto faliti u životu. Tada vam ljubav neće biti dovoljna i niko neće moći da vas voli. Zašto? Zato što ste rasli uz rečenicu: ‘Dobro je, ali može bolje’. Rasli ste uz emocionalno hladne roditelje koji nisu uspeli da vam daju ljubav i nastala je defektnost. Živeli ste sa roditeljem koji nikada nije bio zadovoljan i postali ste neko ko udovoljava drugima. Tu ste da se smešite, da budete žrtva, naučili ste da samo kroz udovoljavanje drugima vredite, vi niste bitni, samo kada su svi drugi oko vas srećni“, navodi ona.
Promene, depresija, stres, anksioznost (Unsplash)
Definiše i mentalitet „balkanske rapsodije“ gde je žrtva stil života i gde ne umemo da budemo srećni i radosni. Umemo da cenimo sebe samo ako plačemo, ako smo jadni i žrtve, a to nam je kolektivno nesvesno. Težina „balkanske rapsodije“ je nešto što moramo da otkrijemo, odakle ti obrasci u nama i drže te emocije tako jake i čvrste, ali tako bolne.
Nema anksionzonosti bez ambicije i obrnuto. Taj osećaj plafona koji je nedostižan nam diktiraju socijalni mediji koji ga pojačavaju. Nikada nismo dovoljno dobri, lepi, uspešni, jer je neko uspešniji od nas, a taj deo uspeha nam diktiraju društvene mreže. Svima nam je potrebna ta lažna slika, jer kad nemamo taj unutrašnji osećaj zadovoljstva bar da ga imamo spolja.
„Kada se štetni uticaji koji nam se svakodnevno dešavaju sukobe sa polugama iz prošlosti, mi imamo problem. Taj problem ne može da se reši rečenicom prijatelja ‘Ne sekiraj se biće dobro, proći će’. To možda deluje samo u prvom momentu, kod drugog, trećeg anksioznog napada nam treba neko ko će nam pomoći“, naglašava Jasna na konferencije ReThink the Status Quo.
Tuga, promene (Unsplash)
Sebičnost – moderan način komunikacije
Da li vam se čini da kao da smo zaboravili šta znači biti human, podeliti, te da nas samo katastrofalne nesreće podsete da umemo da budemo ljudi. Mimo toga ulazimo u momenat lepih, uspešnih, zgodnih ljudi kojima niko ne treba, a to je novi stil koji je uništio lepi običaj emocije koje nosimo u sebi. Profesorka kaže da napadi besa postaju način komunikacije, srahovi koje nosimo stvaraju osećaj ljubomore, posesivnosti i onoga čega se najviše plašimo, da ćemo biti izmanipulisani.
Suština promene je da detektujemo sve ovo, jer u protivnom anksioznost i depresija su sastavni deo našeg života. Treba da se pozabavimo načinom kako da stignemo do promene, ne odjednom, ne od sutra. Idemo postepenim prelazima i koristimo naše resurse da do toga stignemo.
„Najpre treba da postanemo svesni da imamo problem. Prva i osnovna stvar je da otkrijete recept koji ste dobili od svojih roditelja, da videte gde dolazi do prekida vaše komunikacije. Onda idemo u analizu ponašanja, najpre u postavljanje granica“, preporučuje psihološkinja.
Zagrlite dete u sebi
Ona zaključuje da svaki čovek u sebi ima jedno dete, naše malo „ja“. Mi, kada smo bili mali sa četiri, pet ili šest godina i kada smo doživeli najveću bol, kada su nas vršnjaci ismevali, kada nas je majka izdala kada je otkrila neku našu tajnu, a otac zanemarivao, kada vam je neko rekao da ste ružni, debeli. Razne te dečije stvari su postali kompleksi koje nosimo za čitav život.
Promene (Unsplash)
„Vratite se u to vreme, uzmite svoje fotografije iz detinjstva, setite se kako ste se tada osećali. Zažmurite. Zatećićete to dete u nekom mračnom, memljivom podrumu, gde čeka vas, da ga uzmete i ponesete sa sobom, ono čeka vas odrasle. Čeka vas da ga uhvatite za ruku, zagrlite i kažete: ‘Ja sam postao zahvaljujući tebi ovo sada’. I tako zajedno više nećete biti uplašeni od sveta, više vas niko neće zastrašiti. Siđite u taj lavirint sopstvene duše, taj podrum od koga bežite uzmite to dete za ruku i kažite: ‘To sam ja'“, naglašava Prof. dr Jasna Bajraktarević.
Izvor: BIZLife/Mladen Stanković
Foto: Unsplash
