Ana (46 g.) dolazi na terapiju zbog nesanice. Udata je, ima dva sina (19 g. i 21 g.). Supruga je upoznala dok su studirali. Brzo nakon diplomiranja su se venčali. Klijentkinja se prvo zaposlila u privatnoj firmi, ali se nakon rođenja deteta ukazala prilika da radi u državnoj službi, što je i prihvatila. Deca su bila mala, a nisu imali pomoć roditelja oko čuvanja dece. Nekako su se lako ona i suprug dogovorili da je to najbolje rešenje. Suprug je radio u velikoj korporaciji, gde je vremenom i napredovao. Posao je bio stresan i naporan, ali je plata bila zadovoljavajuća za potrebe porodice. Ona je preuzela većinu kućnih obaveza. Često je isticala pogodnosti svog radnog mesta – fiksno radno vreme, bez pritiska, plata nije prevelika ali je redovna itd. Sinovi su rasli. Vodila ih je na treninge, u školu stranog jezika, na dečje rođendane. Dečaci su rasli i sve manje su imali potrebu za takvom vrstom brige i angažovanja.

Nezavisnost u partnerskim odnosima

U prvoj fazi terapije utvrdili smo da je, ipak, imala doživljaj odustajanja od sopstvenih potreba zarad brige o porodici. Vratili smo se na pitanje njenih ambicija u životu i prisetila se da je i ona želela uspešnu karijeru tokom studiranja, a sadašnji posao je, i pored prednosti, bio monoton. Zbog rasporeda dečjih aktivnosti nije napravila raspored svojih aktivnosti. Sada je imala više vremena, ali je osećala da je njeno vreme prošlo.

Tokom terapije počela je da menja svoje navike, više se viđala sa drugaricama, učlanila se u u planinarsko društvo. Odnos sa suprugom je, takođe, počeo da se menja. Tokom odgajanja dece ponašali su se kao poslovni saradnici u zajedničkoj firmi zvanoj porodica, gde je svako imao svoj deo posla. Tokom terapije počela je da inicira više zajedničkih aktivnosti mimo obaveza oko dece. Ispostavilo se i da njen suprug voli da vikendom skuva ručak, što ranije ona nije ni razmatrala kao mogućnost. Na svom poslu je preuzela inicijativu da se uključi u obuku koja će joj perspektivno doneti malo više kreativnog posla, a manje operativnog.

Dakle, Ana je osećala određeno zadovoljstvo jer se „žrtvovala” za svoju porodicu. Njena nesanica je bila apel da se probudi i zauzme se za sebe.

Marija (36 g.) dolazi na terapiju, žali se na bezvoljnost. Živi sama u svom stanu, koji je kupila pre desetak godina. Nedavno je izašla iz veze sa muškarcem koji je oženjen. Radi kao prevodilac u stranoj kompaniji. Adekvatno zarađuje, često putuje. Žali se da nije uspela da ostvari stabilnu partnersku vezu. U toku terapije dolazimo do paradoksalnog saznanja da je nesvesno sabotirala sebe u pronalaženju partnera – izbor bi uvek padao na oženjenog, nezrelog, egocentričnog partnera. Traženjem uzroka došli smo do toga da je njena majka bila domaćica, a otac je bio glava porodice, te da je ona uložila nesvesni napor da ne ponovi zavisni obrazac porodice u kojoj je odrasla.

Raširi ruke

Obe ove drage dame otišle su u jednu od krajnosti – Ana u gubitak autonomije i zavisni položaj, a Marija je, čuvajući svoju autonomiju, izbegavala bliskost.

Istorijski gledano, žene su prešle dug put dok su od položaja potpune zavisnosti došle do nezavisnosti i izborile se za ravnopravnost.

Međutim, bojim se da je ideja o ravnopravnosti otišla u pravcu čuvanja teško stečene autonomije, te su mnoge savremene žene zauzele poziciju samodovoljnosti.

„Jaka žena”, „Mogu sama” i sl., u stvari, nekada su odbrana od mogućnosti da u nekom odnosu izgube identitet i autonomiju. Čuvajući autonomiju – gube šansu za bliskost.

Ako pokušamo da odemo korak dalje, zapitaćemo se čemu služe ovakve strategije u životu. Da li su zavisnost i naglašena samodovoljnost, zapravo, dve strane iste medalje, odnosno da li i jedna i druga žena prave strategije u životu kako ne bi bile odbačene? Ana je potpuno posvećena svojoj porodici, do te mere da, obavljajući sve sama, njen muž u kontekstu porodičnog života postaje zavisan od nje, Ana oseća sigurnost jer je sve više uverena da se muž bez nje ne bi snašao u roditeljskim, porodičnim i kućnim obavezama. Marija se isto boji od odbacivanja, ali ona to rešava tako što neće ni ući u bliske odnose. Osećaj sigurnosti ih, ipak, mnogo košta – Anu mogućnosti da realizuje sopstvene potencijale, a Mariju da uživa u bliskosti i prepuštanju.

Pravljenjem sigurnosnog sistema gubi se pravo na autentičan život u kome čovek realizuje svoje razvojne potrebe. Čovek koji se uplaši zgrči se, skupi se, a čovek koji se raduje životu raširi ruke.

Kako vi izgledate?