Prvenstvo kad mu vreme nije
Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za korporativne komunikacije
Nova godina je prilika za sumiranje prethodne i pravljenje velikih planova za narednu godinu. Takođe, trenutak je da se priča o profesionalnim trendovima za ono što nam sledi. Nadam se da se neke stvari koje smo videli krajem ove godine neće ponoviti i neće postati trendovi. Svetsko prvenstvo u fudbalu u novembru i decembru spada u onaj deo – ne ponovilo se.
Čovek je skup ponavljajućih obrazaca, takoreći navika. Kad dođemo na posao, volimo da prvo skuvamo kafu i popijemo je iz omiljene šolje. Kad nas neko poremeti iz tog rituala, ceo dan nam je naopak. Napravimo li niz malih rituala koji nam prijaju, osećamo se odlično i nekako smo poletni. Moderni mislioci kažu da je stvaranje navika u redu, a da je posebno dobro kada su one produktivne. Ne znam ko nije dao činovniku u Fifi da popije prvu kafu kad je rekao: „Dobro, može prvenstvo zimi!”
Navikli smo da se domaće klupsko prvenstvo završi u maju, odgledamo nekoliko pripremnih utakmica, najčešće odigranih kod kuće, maksimalno se „naložimo” i ispratimo timove u boj za zlatnu boginju. Mislim da je to rutina u svim zemljama čije ekipe najčešće igraju u završnici nekog velikog takmičenja. Onda mesec dana sedimo ispred televizora ko ludaci, lovimo prenose na nekoliko kanala, razočarani smo jer nam je reprezentacija ispala ili smo srećni jer su prošli dalje i nisu obrukali naciju. Opet, sve navike. Tokom tih mesec dana prodaju se dresovi, majice, grickalice, pivo i sokovi. Ako je baš vruće leto – klima-uređaji. Praktično, nekoliko industrija koje masovno zapošljavaju zavisi svake četvrte godine od tog vremenskog perioda. Ratovi i pandemije prestaju u momentu kada psujemo sudiju ili VAR, u novijoj varijanti.
Ovako su još organizaciju prvenstva dodelili arapskoj državi u kojoj nije dozvoljeno točenje alkohola. Englezi i ostale nacije poznate po ispijanju piva u Kataru mogu samo u tačno određenim lokalima, u tačno određeno vreme da konzumiraju alkohol i zajedno gledaju u ekran. Opet brdo navika koje je neko upropastio. Zamislite, nema situacija u kojima se susretnu navijači dva naroda koja baš istorijski ne stoje najbolje i imaju nekih neraščišćenih računa i u tom trenutku isprobavaju opremljenost lokalne policije, a i njihovo strpljenje da ih ne pohapsi sve. Pojavljuju se neki navijači koji zajedno đuskaju u fan-zoni, koja je do sada neviđena. Tamo nastupaju neki muzičari koji su priznati svetski i koji zabavljaju narod pre i posle utakmice. Opet, sve to bez alkohola. Prosto je neverovatno koliko je tu navika bačeno u vodu. Jedan od stadiona su napravili od starih brodskih kontejnera i, kad se bude završila poslednja utakmica na njemu, rasklopiće ga i odneti negde u Urugvaj, koji hoće da se kandiduje za neko naredno takmičenje u fudbalu.
Uvertira za prvenstvo je bila puštanje dokumentarca u kome je opisano kako je Katar podmitio Blatera i maznuo Amerikancima takmičenje ispred nosa. Onda su im, brže-bolje, dali neko sledeće, da bi ih smirili dok se ne oporave od šoka. Slično su zbunjeni bili svi kad su čuli predlog da se igra zimi, jer je klima na Bliskom istoku takva da bi svi popadali od vrućine da se igra u standardnom terminu – u avgustu. Čini mi se da ljudi do poslednjeg dana nisu verovali da će se to čudo desiti – da će kuvati čaj i gledati najbolji reprezentativni fudbal na svetu. Neko „šumadijski čaj”, a neko kamilicu. Nije dobro to. Opet prekidanje dobrih navika. Čaj se pije samo kad si bolestan, kaže naš narod.
Zli jezici koji su bili na licu mesta našli su predstavnike domicilnog stanovništva, kao i drugih naroda kojima je Katar blizu, a fudbal baš i nije, kako ne poznaju igrače, a u dresovima sada već veterana obilaze stadione. Naravno, to su dojavili svetu. Ovako, da se lepo igra leti, mogli bismo da gledamo neke namrgođene face kako se teturaju kad im rezultat nije po volji. Posebno bi foto-reporteri imali ispred objektiva raznorazne dekoltirane lepotice. Ovako – ništa. Svi ovi koji su tamo bili i đuskali i grlili se sa kolegama navijačima morali su da budu i pristojno obučeni. Bila je ona jedna dekoltirana, pa su se slikali sa njom i pokazali joj gde je izlaz – da se upristoji, pa da se vrati.
Rezultate ne pominjem namerno, jer nas još uvek jedom ispunjava i ta činjenica.
Dodatno, šta smo još morali da trpimo: TV program bez omiljenih kvizova i informativnih emisija. Gledamo fudbal, ima prvenstvo – i to ti je. Nema veze što je Dnevnik tu bio pre. Navikli smo kada se šta emituje i tu nema promene zadnjih sto godina. Taj fudbal pred Novu godinu svuda se trpa.
Kad smo kod televizije i prenosa, neću se upecati u zamku da komentarišem komentatore. To su sve kolege i to je sve stvar ukusa. Jesenas sam patentirao da gledam sliku i slušam Radio Beograd. Eto ideje za one kojima je ton na radiju bolji. Nego, druga stvar koja se desila kod mene u kući, a postoji indicija da se to dogodilo u mnogo porodica – i lepši pol počeo je da prati fudbal, a posebno emisije i analize koje su na programu bile posle odigranih mečeva. Voditelji manje-više, ali stručni konsultanti su tu odigrali pravu rolu i kao pravi džokeri sa klupe dali svoj lični pečat ovom celom prvenstvu.
Luka Jevtović, sudija Dejan Nedić i Rade Bogdanović doveli su do ekspertskog nivoa i one koji nisu baš poznavali sva pravila.
Sad, kada krene ponovo Liga šampiona, Javni servis nema kud – mora da ih angažuje češće, inače gledanost pada. I na nivou dnevne sobe moraće da padnu strateški dogovori. Kad bude neka manje zanimljiva utakmica Lige šampiona, moraću da se dogovaram sa suprugom da me pusti da gledam seriju ili film, ali da gledamo samo emisiju posle utakmice.
Sad malo bez šale. Uprkos svim manjkavostima, mislim da svi uživaju gledajući sliku iz Katara i kako fokus može da bude na fudbalskoj igri, suđenju, karnevalu na stadionu i sličnim lepim primerima. Upravo ovo je dobar putokaz za popularizaciju bavljenja fudbalom, kao i gledanja fudbala u najvećem redu – bez incidenata i na opšte uživanje. Davno su probali da od fudbala naprave porodičnu zabavu, a ovo je, izgleda, pravi put za to. Kada bi atmosfera svaki put bila ovakva kao što je sada u Kataru, definitivno ne bismo imali problema da dovedemo decu na stadion. Samim tim, došlo bi i više sponzora, jer bi im u interesu bilo da se pojave u pozitivnoj atmosferi, a ne da se njihovom reklamom mlate dva huligana. Onda bi i oni koji ne stignu da kupe kartu uživali i pored ekrana malog TV prijemnika, kako reče Radovan Treći. Samim tim bih i ja manje dremao dok gledam utakmice i ne bih morao da objašnjavam u kući da je baš tu bio dosadan period igre, da će oni sad da krenu da igraju i da sam samo zatvorio oči jer mi svetlo smeta.
Probajte da se naviknete da radite nešto drugo od 20 sati do ponoći, po završetku Svetskog prvenstva, videćete kako je teško. 
Izvor: BIZLife Magazin
