Profesor na Fakultetu bezbednosti Zoran Dragišić: Budućnost bezbednosti pripada ženama
O novoj strategiji odbrane, koja se najavljuje do kraja godine, mnogo se polemiše u javnosti; postojeća je doneta 2009. godine. Koliko se od tada promenilo na unutrašnjem, regionalnom i globalnom planu? Profesor na Fakultetu bezbednosti u Beogradu Zoran Dragišić smatra da je nova strategija neophodna, kao i da pre Strategije odbrane mora da bude doneta nova strategija nacionalne bezbednosti, kojom bi se procenili aktuelni bezbednosni izazovi, rizici i pretnje, i definisali strateški odgovori na procenjene pretnje.
– Nova strategija odbrane treba da definiše na koji način treba angažovati resurse odbrane u odgovoru na aktuelne pretnje i da odredi okvir za donošenje novih propisa u oblasti odbrane i novih organizacionih rešenja, ukoliko se proceni da su ona potrebna.
Kako ocenjujete najavu iz Ministarstva odbrane da je potrebno da se u proces vojne obuke uvedu i oni koji nisu pripadnici Vojske?
– Nema sumnje da je obuka stanovništva neophodna da bi svaki građanin Srbije bio bezbedniji i da bi Srbija bila bezbednija zemlja. Najava koja stiže iz Ministarsta obrane zasnovana je na proceni, po mom mišljenju sasvim ispravnoj, da se u odbrani zemlje ne možemo osloniti isključivo na profesionalni sastav Vojske Srbije, već je neophodno da naš sistem odbrane bude masovniji. Sam termin “vojna obuka” izaziva dosta nedoumica. Plan i program vojne obuke stanovništva, ili određenog dela stanovništva, mora da bude deo širih strateških i doktrinarnih dokumenata. Bez jasnog plana angažovanja građana u odbrani zemlje ne može da se izradi svrsishodan i delotvoran plan i program obuke.
Ministar vojni je izjavio da će, u skladu s pretnjama i opasnostima koje prepoznaje Vojska Srbije, biti predloženi odgovarajući odgovori. Mislite li da je neophodna obuka koja podrazumeva i bojeva gađanja?
– Odgovor na to pitanje mogu da daju samo stručni timovi Ministarsta odbrane i Vojske Srbije, posle detaljne analize potreba sistema odbrane. Siguran sam da veći broj građana mora da prođe celokupnu vojnu obuku radi popunjavanja rezervnog sastava. Koliki je to broj građana i na koji način bi bili obučavani ne može da se kaže bez ozbiljnih analiza i procena potreba i mogućnosti Republike Srbije. Nadam se da će Ministarstvo odbrane ubrzo izaći s konkretnijim predlogom.
Koji su, po Vama, najbolji načini i mehanizmi da da se vrati obučenost stanovništva? Da li su, možda, dovoljne obuke za prvu pomoć i delovanje u vanrednim situacijama, poput poplava i požara?
– Redovan školski sistem je najbolji način da se stanovništvo masovno osposobi za reagovanje u vanrednim situacijama. Osposobljavanje stanovništva za ličnu i uzajamnu zaštitu je temelj svakog uređenog sistema zaštite i spasavanja. Za posebne zadatke u okviru zaštite i spasavanja postoje programi obuke koji se sprovode u okviru nadležnih organizacija.
Smatrate li da bi predmete, poput „odbrane i zaštite“ i „predvojničke obuke“ ponovo trebalo vratiti u prosvetni sistem? Koliko su, u svoje vreme, opravdali očekivanja?
– Vreme takvih predmeta je prošlo. Programi tih predmeta su bili osmišljeni za drugo vreme i drugu državu. Ukidanje nastave odbrane i zaštite početkom devedesetih godina prošlog veka bila je velika greška. Umesto osavremenjavana programa i njihovog prilagođavanja novim okolnostima, nastava je jednostavno ukinuta. Ogroman resurs u nastavnim kabinetima i stručnim nastavnicima jednostavno je bačen. Danas nam je potreban predmet bezbednosna kultura, u okviru kojeg bi se đaci osposobili u pružanju prve pomoći, gašenju požara, reagovanja u vanrednim situacijama, ali i stekli znanja o drogama, kriminalu, ekstremizmu, terorizmu, raznim oblicima nasilja, pretnjama u sajber prostoru i slično. Znanja, veštine i stavovi koje bi učenici stekli u okviru nastave tog predmeta su životno važni za mladu generaciju. Ministarstva prosvete, odbrane i unutrašnjih poslova, u saradnji s akademskom zajednicom, trebalo bi dobro da osmisle nastavni program tog predmeta.
U javnosti se mnogo diglo prašine zbog toga što strategija odbrane neće zaobići ni žene. Da li Vi to podržavate?
– Žene u našem sistemu nacionalne bezbednosti zauzimaju sve važnije mesto. Sve više ih je u vojsci, policiji, službama bezbednosti. Žene koje profesionalno rade u sistemu nacionalne bezbednosti Srbije postižu zapažene rezultate i ne zaostaju za svojim kolegama, naprotiv. Ako bi sistem odbrane isključio žene, odbacio bi više od polovine stanovništva u kvantitativnom smislu. Imajući u vidu da žene zauzimaju dominantna mesta u nekim važnim sistemima za odbranu, kao što je na primer zdravstvo, kvalitativni gubitak bi bio neuporedivo veći. Studentkinje su izrazita većina na Fakultetu bezbednosti na kome predajem, mnogo ih je na Vojnoj i Policijskoj akademiji. Budućnost bezbednosti pripada ženama, siguran sam da će to biti bolja budućnost.
U javnosti se tim povodom uglavnom oglašava ministar, ne i radna ekspertska grupa koja je formirana pre osam meseci kako bi utvrdila strategiju nacionalne bezbednosti i odbrane. Kako to tumačite?
– Mislim da je to dobro. Pitanja nacionalne bezbednosti i odbrane u velikoj meri intrigiraju javnost i dovode do različitih polemika. Smatram da članovi radnih grupa, kao stručnjaci, treba da budu zaštićeni od političkih pritisaka kako bi na miru mogli da obave stručni posao. Ministar je na sebe preuzeo ulogu “političkog gromobrana”, koja mu po logici stvari pripada.
Kakva su iskustva zemalja u kojima je razvijena civilna zaštita?
– Postoji visok stepen korelacije između ekonomske i demokratske razvijenosti države i razvoja njene civilne zaštite. Civilna zaštita je najrazvijenija u najuzornijim demokratijama. Građani tih zemalja imaju obaveze prema civilnoj zaštiti od obuke, učešća u akcijama zaštite i spasavanja, pa do stavljanja na raspolaganje svojih vozila, mašina, plovila, vazduhoplova, objekata i svega drugog što je neophodno za uspešno obavljanje spasilačkih akcija. Građani tih zemalja to doživljavaju kao svoju rodoljubivu dužnost i čast. Nezamislivo je da se u Holandiji povede polemika o tome da li treba štititi zemlju od poplava i ko to treba da radi.
Koliki je značaj obuke stanovništva za civilnu zaštitu u neutralnim zemljama, poput Srbije?
– Politika neutralnosti, koju je proklamovala Vlada Srbije, nema mnogo veze s obukom za civilnu zaštitu. Članice NATO-a, kao države koje su bezbednosno najušuškanije na planeti, takođe veliku pažnju posvećuju obuci stanovništva za zaštitu i spasavanje. Poplave, zemljotresi, požari, saobraćajne nesreće i tehničko-tehnološki udesi dešavaju se veoma često. Preživljavanje ugroženih i sprečavanje težih posledica zavisi u najvećoj meri od lične i uzajamne pomoći koju su građani spremni da pruže jedni drugima. Pomoć u okviru EU i NATO stiže tek kada dođe do katastrofa velikih razmera, kada je za one kojima nije odmah pružena pomoć već kasno. Moraćemo da se obučavamo i osposobljavamo za akcije zaštite i spasavanja i kada budemo članica EU, bez obzira na Evropski mehanizam civilne zaštite. Našem povređenom komšiji niko neće zaustaviti krvavljenje i spasiti život ukoliko mi to ne učinimo, članstvo u vojnopolitičkim savezima nema veze s tim.
Država još ne razmišlja o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka. Kako se, u tom kontekstu, pripremiti za potencijalne bezbednosne izazove?
– Vraćanje obaveznog služenja vojnog roka potežu određeni politički krugovi u nedostatku konstruktivnih odgovora na realne probleme države i građana, s idejom da se predstave kao patriote koje brinu o odbrani države. Vraćanje obaveznog služenja vojnog roka ne bi bio odgovor na najvažnije bezbednosne izazove s kojima se Srbija suočava. Obuka građana za potrebe zaštite i spasavanja, koja je nama najvažnija, ne može da se obavlja kroz služenje vojnog roka. Vojni rok služi za vojnu obuku. Smatram da treba raditi na podizanju motivacije mladih za dobrovoljno služenje vojnog roka radi popune rezervnih jedinica. Pored toga, bitno je osmisliti programe vojne obuke o kojima je govorio ministar Vulin. Odluka o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka mora da bude doneta na osnovu ozbiljnih stručnih analiza. Pitanje vojnog roka je ozbiljno stručno pitanje, veoma važno za nacionalnu bezbednost. Bilo bi jako dobro da se političke partije uzdrže od propagandne zloupotrebe tih pitanja, jer to može ozbiljno da šteti vojnoj i odbrambenoj moći države.
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay
Piše: Nataša Mijušković
